Presuda ustaša!

JEDNA od najplodnijih godina, sa čitavim nizom portreta predela i mrtvih priroda, za slikara Savu Šumanovića bila je 1939. Stvorio je monumentalni “Gibarački put”, koji govori o smenjivanju ravnog sa uznemirenim, “Mali šidski hrast”, koji najavljuje deceniju materije, a portret “Plave devojčice” slika je retke punoće i jezgrovitosti. Te godine je otišao u Beograd, da u Muzeju kneza Pavla pogleda izložbu francuskog slikarstva 19. i 20. veka. Tom prilikom Aleksandar Deroko ga je nagovorio da priredi retrospektivnu izložbu kakvu do tada još nijedan slikar nije napravio. Trećeg septembra, tri dana posle Hitlerovog napada na Poljsku, i na sam dan francuske i engleske objave rata Nemačkoj, Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su sa velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja.
Krajem januara, Sava Šumanović pozvan je na vojnu vežbu u Osijek, a 6. aprila odlazi u rat. Posle kapitulacije zarobljen je u Tuzli i 19. aprila razoružan pušten kući. Pokušavajući da što manje misli na predstojeću svetsku buru, nastavio je da slika. Posle okupacije toga područja od nove Pavelićeve države, prestao je potpisivati slike. Međutim, njegov ćirilični potpis već je bio uočen i zapamćen. Srbi su i u Šidu praktično stavljeni izvan zakona. Ljudi su bez povoda ubijani u krevetima. Mnogi su slikaru savetovali da se skloni u Beograd, ali njegova vezanost za kuću i majku bila je jača. A i u Nedićevoj Srbiji stanje nije bilo ništa bolje. Jedino nije bilo diskriminacije koja će za umetnika biti kobna.
Uhapšen je pre podne 28. avgusta 1942. Upravo je dovršio sliku “Beračice” iz istoimenog ciklusa. Zamolio je ustaške agente da malo pričekaju dok se okupa. Onda se obukao, majci poljubio ruku i zauvek otišao iz kuće i Šida. Bilo mu je suđeno da svoj život i stvaralaštvo izrazi ne samo slikama, već i strašnom iracionalnom smrću, kao i španski pesnik Federiko Garsija Lorka. Lorka je, doduše, bio funkcioner u republikanskoj vladi, a Sava Šumanović samo slikar koji je slikama pokušao da leči svoju neizlečivu bolest pod sremskim suncem.
Francuski filozof Deni Didro odavno je prozreo udes genijalnih ljudi: “Kada priroda stvara genijalnog čoveka, ona mu pripaljuje buktinju na glavi i ispraća u svet rečima: Idi, budi nesrećan.” Šumanovićeva nesreća, dvostruka, buktinja upaljena u njegovoj glavi zvala se afazija, a nasilna smrt zločin bez povoda.
Na groblju u Sremskoj Mitrovici, sa ostalim taocima Srbima, ustaše su ga streljale u noći između 29. i 30. avgusta. Na samom početku jeseni. Aleksandar Petrović, scenarista i reditelj dokumentarnog filma “Putevi”, kaže da je umetnik posut krečom dok je još bio živ.
Godine 1945. u Sremskoj Mitrovici je otkopana zajednička grobnica sa leševima više od stotine nevinih ljudi. Na desetogodišnjicu slikareve nasilne smrti, krajem 1952. u jednoj porodičnoj kući, u kojoj je ranije bio sreski sud, otvorena je Šumanovićeva galerija sa početnim fondom od 417 slika, a u drugoj kući, gde je stanovao i imao atelje, Memorijalni muzej.
Sve što je lepo, lepo je baš tako što jeste, tragična “Pijana lađa” koja danas visi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ali i većina šidskih motiva koji su izloženi u šidskoj galeriji. Objavljene su monografije sa stručnim tekstovima i bogatom opremom. Monografija Dimitrija Bašičevića iz 1960. i još kompletnija Miodraga B. Protića, objavljena 1985. Susret sa slikom i predznanjem o životu slikara najupečatljiviji je ipak u Šidu. Smrt, zapravo, i nije strašna, kaže car-filozof Aurelije.
“Kad čovek nalazi da je zadovoljan u svemu što mu donosi svaki trenutak, kada mu ništa ne znači da li on ostaje u ovom svetu skoro večno ili odlazi brzo, onda čak ni smrt sama po sebi ne može biti stvar koja bi ga plašila.” Konačno, pakao i ne postoji, on je na zemlji, među ljudima, a kroz njega je celim svojim bićem prošao jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka, Sava Šumanović.
KRAJ