Šaputanje s princezom

PRE početka “revanš-meča stoleća” na Svetom Stefanu, gazda Jezda je snimio muzičku kasetu, gde je on, lično, pevao! Posebno mesto imala je pesmica o šahovskom kralju Bobiju i kraljici Ziti (Rajčanji). Malo je, međutim, poznato da je, petog dana boravka na Svetom Stefanu šahovski kralj Bobi proveo veče, a i deo noći, s jednom drugom damom, pravom princezom, Lindom Karađorđević! “Sedeo sam za stolom, na prelepoj terasi hotela ‘Maestral’, s Lindom Krađorđević, koja je, s članovima dinastije Krađorđević, provodila odmor u Miločeru. I, odjednom, stuštio se Bobi i - seo! Bez pitanja, naravno. Jer, “kralj” nikad ništa ne pita... - Ko je ova dama - pitao me je Bobi? -Princeza - odgovorio sam. - Prava?! - Linda Karađorđević - odgovorio sam. U tom času, shvatio sam da mnogo toga o Bobiju Fišeru ne znam, ali da on mnogo više zna o istoriji Srbije, nego što je bilo ko mogao da pretpostavi?! Tog časa, shvatio sam, da sam ‘višak za stolom’, šahovski kralj i prava princeza, bili su dovoljni jedno drugom, ali baš me je interesovalo o čemu će da razgovaraju, pa sam, nepristojno, još malo odsedeo u društvu nekrunisanog kralja šaha i princeze Linde... Fišer je Lindi, odmah, iz prve, objasnio da zna da je poreklom, njegova zemljakinja, Amerikanka, da zna da živi u Londonu, da je sad u Jugoslaviji... Fišer: - Vaše veličanstvo, govorite li srpski? Princeza: - Da, naravno! Nego, da Vas pitam, zašto dve decenije niste igrali šah, i otkud, baš sad, da se pojavite u vama dragoj zermlji, kad je nama veoma teško? Mnogobrojni gosti ‘Maestrala’, novinari iz celog sveta, svi, bili su zapanjeni: gledaju, prisluškuju i ne veruju da dvoje Amerikanaca poreklom, Linda i Bobi, na srpskom raspravljaju o srpskoj istoriji, o ratu koji počinje na tlu Jugoslavije, o sankcijama koje prete... - Je li - zovnu me Jezda, smejući se šeretski sa susednog stola - pa je l’ moguće da Bobija nešto interesuje osim šaha? - On zna više o nama, nego mi o njemu. Sto odsto - kažem Jezdi. Kad je Bobi počeo da obećava Lindi da će je posetiti u Beogradu, a Linda njemu da će pratiti partije, shvatio sam da je vreme da napustim sto za kojim smo sedeli, jer me više nisu primećivali... Istina, tog časa Bobi je iz džepa izvukao i svoj džepni šah i počeo da analizira jednu od partija iz Gligine knjige o ‘Meču stoleća’ u Rejkjaviku, pa sam - ostao. Tog trena, sadrugog kraja terase stuštila se Zita Rajčanji, zagonetna dama koja je, tvrdili su, nova Bobijeva devojka, a bila je jako mlada, bar dve i po decenije mlađa od Bobija! Tvrdili su i tada, a i sada se tako piše, mislim potpuno netačno, da su ona, Zita Rajčanji, u to vreme omladinski prvak Mađarske u ženskom šahu, i Fišer u ‘vezi’, a tu priču lansirao je i održavao Janoš Kubat, docnije direktor meča na Svetom Stefanu i ‘mađarski lobi’, koji je, biće reči i o tome, već dogovoreni meč Fišer-Spaski pokušao da prebaci u Mađarsku! Stolu, za kojim smo sedeli Bobi, Linda, Zita i ja pridružio se i gazda Jezda, pogledao u šahovsku tablu i rekao Fišeru: - Zašto ne žrtvuješ lovca na h7 i posle prebaciš skakača na d5? Zapanjeno je Fišer pogledao u Jezdimira: - Gospodine Vasiljeviću, pa vi dobro igrate šah! Lovac h7 je pravi potez! Od tog trena, od gazda Jezde nismo više, bar što se šaha tiče mogli da živimo: - E, kad se završi ovaj meč počeću ozbiljno da igram šah - reče Jezda, i diže ruke od priče i odjuri ka njemu, u tom trenu, zanimljivijeg lika, tada TV lica Nine Mudrinić! - Kad se završi ova frka neću da se iznenadim ako moj kum počne stvarno da igra šah i počne da putuje svetom - dobaci njegov kum Miki Vujović. Posle je Jezda, silom prilika, ili svojom voljom, počeo stvarno da putuje svetom, ali iz drugih razloga, što je druga priča i priča za drugi feljton.” (Nastaviće se)