Državni neprijatelj

Do pojave Bobija Fišera na šahovskom nebu, za mnoge je posmatranje šahovske partije bilo isto toliko uzbudljivo, kao i posmatranje kako trava raste!?
Mnogi dotad, kad se pomene reč - šah - nisu baš precizno znali da li je, zapravo, reč o persijskom vladaru, ili pak o jednoj igri na 64 crno-bela polja.
Do pojave Bobija Fišera, šah je u novinama, na radiju i na TV ekranima imao tretman, otprilike, kao filatelija?! Otad, međutim, šah je postao i medijska i TV privlačnost, o šahu su pričale i domaćice, političari, ali i biznismeni. Svako od njih je, na jednom od 64 crno-bela polja pronašao nešto za sebe. I sebe...
Od odlaska u dobrovoljno zatočeništvo, duže od tamnovanja grofa Monte Kristo, i dve decenije samoće, enigma Fišer je postajala i opstajala. A svet, ne onaj šahovski, listi ljudskih nerazjašnjenih dodao je još jednu.
Zagonetku zvanu Bobi Fišer.
Do meča stoleća u Rejkjaviku, i susreta Boris Spaski - Robert Fišer šahisti su, pa i oni najbolji, igrajući mečeve za šahovsku krunu i titulu prvaka sveta, imali mizerni nagradni fond, tako da i danas oporo zvuče reči velikog šampiona Mihaila Mojsejeviča Botvinika, s kojim sam pričao svojevremeno kad je bio gost “Šahovskog informatora” u Beogradu: - Šta mi vredi kad sam rođen u pogrešno vreme - podsećajući da je on, Mihail Botvinik, igrao seriju velikih mečeva u kojima je pobednik dobijao fotoaparat “lajku”, a poraženi fotoaparat “zenit”?!
Istina je bila malo drugačija, šampion sveta u SSSR je imao niz drugih privilegija, društveni status, “daču”, automobil, vozača, ali nagradni fond u kešu je bio stvarno mizeran.
Od Rejkjavika (jul - septembar 1972.) sve se okrenulo tumbe. Fišer je boreći se za sebe, izborio sve - za druge. I, u času kad je osvojio titulu, iz principijelnih razloga, otišao je u legendu, u prošlost, u zagonetku. Ispostavilo se, zahvaljujući gazda Jezdi, “Jugioskandiku”, Beogradu, Srbiji i Crnoj Gori - privremeno.
Vratio se dve decenije docnije, odigrao “revanš meč stoleća” na Svetom Stefanu i u Beogradu, usred ekonomske blokade i sankcija SAD, njegove domovine prema SRJ, zbog navodnog kršenja embarga, kao da su šahovske partije roba, a ne umetnost, i on sam, tada američki državljanin, pred kojim je najmoćniji državni sekretar svog doma Henri Kisindžer dve decenije ranije u Rejkjaviku, klečao i drhtao, potpao pod udar američkog viđenja pravde. Istina da je, pred 300 novinara, pljunuo u “papir američke administracije”, ali je još veća činjenica da je Amerika pljunula u njega i da ga je proganjala do kraja sveta i - života!
Sklanjao se Bobi Fišer od američke administracije, pokušao je da dobije jugoslovensko državljanstvo, ali nova “demokratska i dosovska vlast” u Srbiji nije želela da se zameri Sjedinjenim Državama, a pokušaj Bobijevog prijatelja iz Crne Gore, legendarnog Bonje Ivanovića da ga Crna Gora primi pod svoje okrilje, da mu da državljanstvo, razbio se ko kap vode od čvrste zidine, kad je Filip Vujanović poručio, istina ne baš junački, da “ne bi bilo dobro za buduću nezavisnost Crne Gore” da se “zameraju Americi”. I tako je propao pokušaj da se Srbija i Crna Gora “razduže” velikom prijatelju Jugoslavije, zbog koje je, uostalom, 11. šampion sveta i pao u nevolje. Zbog igranja šaha, a jedino je to radio u životu, Fišer je postao maltene državni neprijatelj broj jedan SAD, ne daj bože - kao Bin Laden.
Istina, sve moćne obaveštajne službe SAD nisu (još) ni locirale Bin Ladena, ali su Bobija Fišera, svog junaka s početka osamdesetih ulovili u Tokiju, uhapsili ga i ... pod pritiskom šahista celog sveta, teška srca pustili da se preseli na Island.
Tamo je živeo kratko, ali će mu tamo biti večna kuća i grob. Sigurni smo i nova Meka šahovskih hodočasnika. Fišer je to zaslužio.
Sviđalo se to Amerikancima ili ne...

(Nastaviće se)