Frka oko dolara

SAMO dan posle skromne sahrane 11. šampiona sveta u šahu Džejmsa Roberta Bobija Fišera (64), na groblju Laugardelir crkve u malom mestu Selfos na jugu Islanda, 21. januara, u najužem krugu prijatelja, počela je bitka za Bobijevo - nasleđe.
Ne šahovsko. On tu nema naslednika!
Čovek je jedinstveni primerak, po ljubavi prema šahu, po privrženosti drevnoj igri, po borbi za vrhunske uslove.
Od svega toga samo on nije imao vajde. Imali su oni koji su došli iza njega. I postali - milioneri!
Dakle, bio je čovek koji je sve vreme svog šahovskog bitisanja prezirao novac, a valjda su mu ga zato i nudili!?
Dakle, počela je bitka za Bobijevo ovozemaljsko-dolarsko, pretpostavljeno bogatstvo?
Ili, po proceni njemu bliskih, teško preko tri miliona dolara. Dobijenih od meča na Svetom Stefanu...
I u Rejkjavik je stigao, ne baš na sahranu, suprug Fišerove, sad pokojne, rođene sestre Džoane, Rasel Targ - da pokrene postupak utvrđivanja naslednika nepobeđenog prvaka sveta u šahu!
Ne znam zašto, ali sad mi pade na pamet, tada mi je izgledalo kao anegdota, Fišerov poslednji susret sa sestrom Džoanom, u Budimpešti, kada sam, pukim slučajem bio sa Bobijem - da bih mu predao neko pismo Jezdimira Vasiljevića u kojem je, tad već bivši gazda “Jugoskandika”, objašnjavao Bobiju da je navodno, spornih 250.000 dolara dao Borisu Spaskom da mu ih preda!?
Džoana je, već tad, mislila na Bobijevo nasleđe, pa je od brata zatražila da je testamentom proglasi jedinim naslednikom!
Evo kako je izgledao Bobijev odgovor, koji, možda pokazuje i način razmišljanja legendarnog “čuda iz Bruklina”:
- Ja tebi da napišem testament? Što, pa ti ćeš pre mene da umreš!
Dakle, Džoana se neobavljena posla vratila u Ameriku, bez testamenta, ali i sa proročkom rečenicom njenog rođenog brata Bobija: Umrla je pre njega!
Fišerova majka Regina umrla je 1997, a sestra Džoana godinu dana docnije, 1998. ali se Bobi, zbog tada važeće poternice SAD za njim, nije pojavio na sahrani, i nikad nije posetio njihove grobove. Dakle, potpuno su netačne informacije da je sestra Bobijeva imala testament, ili crno na belo da je - naslednik, već je to pravo eventualno mogla da ostvari po krvnoj vezi, da je kojim slučajem Bobi umro ranije...
Ali, kad pomenuh pismo koje sam predao Bobiju, koji je tada, iako objektivno milioner, stanovao u hotelčiću na periferiji Budimpešte, plaćajući sobu dnevno sedam dolara, setih se dolaska Spaskog u Beograd i razgovora s njim u hotelu u Obrenovcu. Javio mi se Dragan Kotevski, alfa i omega Šahovskog saveza Beograda:
- Dinjo, dođi do Obrenovca, traži te Spaski, kaže da je mnogo važno.
U Obrenovcu srdačan pozdrav.
- Dinić, kako da stupim u kontakt s Jezdimirom - pita me tihim glasom Boris Vasiljevič?
- Bolje nikako - kažem.
- Što? - pita Boris?
- Prvo, nema ni kintu, drugo, imam utisak da je ljut na tebe. Mnogo!!
- Zašto je Jezdimir ljut na mene. Sve nas je isplatio, i mene i Bobija, ne razumem - čudio se Boris Vasiljevič.
- Rekao mi je da ti je, navodno, dao nekih 250.000 dolara da odneseš Bobiju, da bi podmirivao hotelske račune, pa je tu onda izbila neka frka, pa ga je Bobi ocrnio preko Interneta. Onda su se Jezda i Bobi našli, ili čuli, ne sećam se baš najtačnije i ostalo je sporno tih 250.000 dolara - kažem Spaskom.
- Jeste, dao mi je novac, ali ja sam ga predao Bobiju. Ali, ako kažeš da je tako, onda je možda bolje da ga ne zovemo telefonom, samo prenesi mu da sam ja Bobiju predao novac, i da je taj njihov spor verovatno oko nečeg drugog.
Preneo sam gazda Jezdi šta mi je Boris rekao, ali Jezdimir je odmah odgovorio:
- Bobi Fišer nikad ne laže!
(Nastavlja se)