Dogovor u Kremlju

BUDUĆNOST Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja posle Drugog svetskog rata rešavala se u Staljinovom kabinetu u Kremlju 9. oktobra 1944. godine, u trenutku dok su se Beogradu približavale jedinice sovjetske Crvene armije i Titovi partizanski odredi. Tog dana je, naime, u iznenadnu posetu Moskvi doputovao britanski premijer Vinston Čerčil u nameri da sa sovjetskim vođom raspravi pitanje posleratnog uređenja Evrope. Razlog Čerčilove posete bio je neočekivano brz razvoj ratne situacije na Balkanu, posebno u Jugoslaviji, koji je pretio da zapadne članice “velike trojke”, SAD i Veliku Britaniju, stavi pred svršen čin i ostavi bez uticaja na posleratno uređenje ovih zemalja.
Povod Čerčilove brige bio je Josip Broz Tito s kojim se te godine u Italiji sreo radi dogovora o zajedničkim operacijama protiv Vermahta. Na pitanje šefa britanske vojne misije pri Titovom štabu, Ficroja Meklejna (agenta SOE), zbog čega podržava ideološkog protivnika, a ne četnike Draže Mihajlovića (“Kraljevsku vojsku u otadžbini”), pragmatični Čerčil je odgovorio: “Želite li da živite u Jugoslaviji posle rata? Ne? Ni ja. Za nas je pitanje ko Nemcima nanosi više štete.”
“Tito je ubijao više Nemaca od Draže” i Čerčilove simpatije su bile na njegovoj strani.
Neposredno posle toga, međutim, Tito je preko Krajove tajno otputovao u Moskvu gde se sa Staljinom dogovorio o zajedničkim operacijama partizana i Crvene armije u završnici rata na jugoslovenskom prostoru. Tito nije verovao ni svom ideološkom uzoru i sa Staljinom se sporazumeo da Crvena armija učestvuje samo u operacijama na severoistoku zemlje posle čega je napustila teritoriju Jugoslavije ne ugrožavajući njegov primat u zemlji.
Osetivši se prevarenim, Čerčil je odmah otputovao u Moskvu da bi se sa Staljinom dogovorio o podeli posleratnih interesnih sfera na Balkanu. Iako je veći deo razgovora bio posvećen pitanjima posleratnog uređenja Poljske i srednje Evrope (koja su dominirala već na Konferenciji u Teheranu, ali i na kasnijim konferencijama na Jalti i u Potsdamu) razgovor o Balkanu bio je kratak. O tome je britanski premijer u svojim posleratnim memoarima ostavio sledeću belešku.
“Kako ćemo urediti naše odnose na Balkanu?”, upitao je Staljina.
“Šta vi o tome mislite?”, uzvratio je sovjetski vođa.
Čerčil je zatim istrgao list iz svoje beležnice na kome je pored imena balkanskih zemalja (među koje je uvrstio Mađarsku i ispustio Albaniju) zapisao procente uticaja Zapada i SSSR i dodao ga preko stola Staljinu. Mađarska i Jugoslavija su bile podeljene 50%:50%, Rumunija 90%:10% u korist SSSR, Bugarska 75%: 25% takođe u korist SSSR dok je Grčka podeljena 90%:10% u korist Velike Britanije. Staljin je bacio pogled na Čerčilovu belešku i bez reči je parafirao plavom olovkom, a potom je vratio Čerčilu. Čerčil je zapitao Staljina:
“Ne mislite li da bi ovaj papir trebalo spaliti da buduće generacije ne bi rekle da smo cinično odredili sudbinu miliona ljudi?”
“Ne”, odgovorio je Staljin, “vi ga sačuvajte”.
Tito, verovatno, u to vreme nije znao za dogovor Čerčila i Staljina a, čak i da je znao, nije imao razloga da mnogo zazire od njega. Krajem rata, naime, njegova vojska je narasla na oko 800.000 prekaljenih i disciplinovanih vojnika i, uprkos velikim gubicima na Sremskom frontu, u završnici rata je munjevito prodrla kroz Hrvatsku i Sloveniju i prešla preko granica Austrije i Italije, da bi je tek na reci Soči zaustavila novozelandska divizija britanske armije i pod pretnjom tenkova prinudila da se povuče ka Trstu.
Time će biti otvoreno tzv. tršćansko pitanje koje će još mnogo godina posle rata opterećivati odnose komunističke Jugoslavije sa Zapadom (konačno je rešeno tek 1986. godine Osimskim sporazumima). Ono će, međutim, poslužiti Titu da ne ponovi grešku prethodne Jugoslavije iz Rapala kada je Kraljevina, pod pritiskom Italije, odustala od Istre i Rijeke i time izgubila poverenje Hrvata i Slovenaca koje neće povratiti do samog kraja u aprilskom ratu 1941. Kolika je u to vreme bila moć jugoslovenskog vođe govori i podatak da su saveznici u završnici rata ozbiljno razmišljali da Tita pozovu na Konferenciju u Potsdamu. U to vreme, niko nije razmišljao da u dvorac Cecilienhof, u kome se održavala Konferencija, pozove francuskog lidera, generala Šarla de Gola.
Titu su naruku išle i međunarodne okolnosti na Balkanu krajem rata. U istočnom delu Austrije, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj je bila Crvena armija dok je u Grčkoj delovao snažan komunistički pokret - EAM, koji je, poput Tita, nameravao da u Grčkoj izvede revoluciju.
I dok je Staljin bio zabrinut zbog mogućeg odgovora Zapada (SAD su 9. avgusta 1945. bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u nameri da upozore Staljina koji je prvu atomsku probu izveo tek 1949. godine), Tito je bio spreman da se i vojno suprotstavi Britancima i Amerikancima.
Kada ga je Staljin, septembra 1944. godine u Moskvi, zapitao: ”Reci mi, Valter (Titovo ratno ime), šta ćeš uraditi ako se Britanci stvarno iskrcaju u Jugoslaviji?”, Tito je samouvereno odgovorio: “Branićemo se svim raspoloživim sredstvima”. U tome, uostalom, nije bio sam: kineski vođa Mao Cedung je u to vreme govorio da je američka atomska bomba “tigar od papira”, isto su mislili Kim Il Sung u Koreji i Ho Ši Min u Vijetnamu. Amerikanci su bili zbunjeni: imali su atomsku bombu ali nisu znali na koje korejsko ili vijetnamsko selo da je bace. Čak je i poslovično oprezni Staljin u to vreme govorio da “atomska bomba služi da uplaši one koji imaju slabe nerve”.
Iako je pod pritiskom zapadnih saveznika u završnici rata morao da prihvati jedan broj članova jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, Tito se posle rata neće mnogo obazirati ni na njih.
On je pobedio u ratu, bio na čelu jedne od četiri vodeće posleratne armije u Evropi i verovao je da njegovim planovima u Jugoslaviji i na Balkanu više ništa ne stoji na putu. U prvim posleratnim godinama te planove će pokušati i da ostvari. Vreme će ubrzo pokazati da će raspad antifašističke koalicije i početak Hladnog rata Jugoslaviju uvesti u neobičnu avanturu koja će potrajati do maršalove smrti 1980. i krvavog raspada Druge Jugoslavije 1991. godine, u trenutku kada je u Evropi konačno pala “gvozdena zavesa”.
(Nastaviće se)