Nove granice Sovjeta

SAD su 1945. godine priznale komunističku Jugoslaviju i, kao i drugim evropskim zemljama počele da joj preko UNRRA (Agencija UN za pomoć i obnovu) šalju pomoć, ali to nije moglo zaustaviti posleratno zaoštravanje odnosa bivših saveznika. Ričard Piterson, prvi američki ambasador u Beogradu, će u pismu upućenom svom prijatelju, njujorškom juveliru Pjeru Kartijeu, zapisati da iz Jugoslavije “svi putevi vode u Moskvu” i da su incidenti između dve zemlje, koji su se umnožavali, “sračunati da testiraju reakcije američke vlade i američke javnosti”.
Incident koji je naveo Pitersona na ovaj zaključak bio je napad jugoslovenskih pilota na dve američke “dakote” iznad Bleda po Titovom naređenju kada je jedan avion prinudno prizemljen dok je drugi oboren. Prema mišljenju američkog istoričara Džona Luisa Gedisa, američki piloti koji su leteli na liniji Beč - Udine često su skraćivali put leteći iznad jugoslovenskog vazdušnog prostora, što je bio povod mnogobrojnih protesta Beograda, koji su ostali bez odgovora. Titov biograf Vladimir Dedijer je verovao da su letovi bili provokacija vezana za zaoštravanje krize oko Trsta, dok je tadašnji američki državni sekretar Din Ačeson mislio da Jugosloveni i Sovjeti testiraju SAD u pripremi napada na Julijsku krajinu u Italiji.
Uzavreli odnosi Vašingtona i Moskve u prvim posleratnim godinama dali su povoda i jednoj i drugoj strani da sumnja u namere dojučerašnjih saveznika. Britanski premijer Čerčil, koji nije krio skepsu u Staljinove namere, ni na vrhuncu odnosa “velike trojke”, u govoru koji je 5. marta 1946. godine održao na Vestminster koledžu u američkom gradu Fultonu je stanje posleratnih odnosa Zapada i SSSR opisao na sledeći način: “Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu gvozdena zavesa se spustila na kontinent. Iza ove linije nalaze se prestonice starih država centralne i istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ti čuveni gradovi i narodi oko njih nalaze se u onome što moram nazvati sovjetskom sferom i svi su podvrgnuti, na jedan ili drugi način, ne samo sovjetskom uticaju nego i veoma velikoj i, u mnogim slučajevima, rastućoj kontroli Moskve”. Bivši britanski premijer nije zaboravio ni Tita: “Komunistička partija u Italiji je ozbiljno ugrožena zbog toga što mora da podržava zahteve maršala Tita, iza kojih stoje komunističke namere prema bivšoj italijanskoj teritoriji na početku Jadrana.”
Titulu “oca hladnog rata” poneće tadašnji otpravnik poslova američke ambasade u Moskvi, Džordž Kenan (bio je ambasador i u Beogradu početkom šezdesetih godina), koji je u svom čuvenom “dugom telegramu” od 22. februara 1946. godine otišao korak dalje. Kenan je predviđao da će “svi sovjetski potezi na nezvaničnom međunarodnom planu po svom karakteru biti negativni i destruktivni, usmereni na potkopavanje izvora moći izvan sovjetske kontrole”. On je, zbog toga, verovao da je SSSR agresivna sila koja će, pod uticajem Lenjinovih ideja o svetskoj revoluciji koja polazi iz Sovjetskog Saveza kao “prve zemlje socijalizma”, neizbežno nastojati da širi svoj uticaj u svetu.
Kenan je imao dobre razloge da u to veruje: po završetku rata, prestiž Sovjetskog Saveza u svetu bio je na vrhuncu, Nemačka je bila poražena, a u njenom istočnom delu kao i u pojasu zemalja od Baltika do Jadrana nalazile su se desetine divizija Crvene armije ili prijateljski režimi, u Italiji, Francuskoj i Grčkoj su delovali snažni komunistički pokreti, na Dalekom istoku, u Kini, Koreji i Vijetnamu komunisti su bili na domaku vlasti. Kenan je, stoga, savetovao da SAD svoju strategiju prema “sovjetskoj pretnji” zasnuju na “doktrini obuzdavanja” komunizma, a njeno glavno sredstvo postaće Maršalov plan.
Staljin je, verovatno, razmišljao drugačije: neopreznost prema agresivnim namerama Hitlera koštala je njegovu zemlju desetine miliona žrtava, iz rata je izašao kao pobednik i član “velike trojke”, njegove armije su bile u srednjoj Evropi, a njegovi saveznici i istomišljenici su bili na vlasti ili na domaku vlasti u mnogim zemljama Evrope i Azije. Staljinov bliski saradnik Feliks Čujev o tome će ostaviti sledeću zabelešku: “Mapu novih granica SSSR... doneli su posle rata u Staljinovu daču. Mapa je bila veoma mala - slična mapama u školskim udžbenicima. Staljin je stavio na zid: ‘Hajde da vidimo šta imamo ovde... sve je u redu na severu. Finska nas je uvredila, pa smo granicu pomerili dalje od Lenjingrada. Baltičke države - to je stara ruska zemlja! - i one su danas ponovo naše. Svi Belorusi danas žive zajedno, Ukrajinci su zajedno, Moldavci zajedno. I na zapadu je u redu.’ Onda se naglo okrenuo prema istočnim granicama. ”Šta ovde imamo?... Kurilska ostrva danas pripadaju nama. Sahalin je potpuno naš - vidite, dobro je. I Port Artur je naš, i Dairen je naš‘, Staljin je povukao svoju lulu preko Kine: ’i istočna kineska železnica je naša, Kina, Mongolija - sve je u redu. Ali meni se ne sviđaju naše granice ovde!’, rekao je Staljin i pokazao na Kavkaz.”
NA teheranskoj konferenciji (30. novembar 1943) slično je razmišljao i Čerčil. O tome je u zapisniku konferencije ostala sledeća beleška: “Nacije koje će vladati svetom posle rata i kojima bude povereno da upravljaju svetom posle rata moraju biti zadovoljne i ne bi trebalo da imaju teritorijalne ili druge ambicije.” Dodao je da su “gladne nacije i ambiciozne nacije opasne” i želeo je da vidi “vodeće nacije sveta u poziciji koju imaju bogati i srećni ljudi”. I Staljin i Čerčil su, međutim, potcenili ambicije onih drugih: u Evropi, Tito i mnogi njegovi istomišljenici su bili “gladni i nezadovoljni”, u Aziji nisu bili zadovoljni ni kineski, ni korejski, ni vijetnamski komunisti.
I kao što se Tito nije mnogo osvrtao na Staljinove savete, na njih se nisu osvrtali ni Mao Cedung ni Kim Il Sung ni Ho Ši Min.
Oni će, tokom četrdesetih i pedesetih godina, dati povoda sličnim ambicijama drugih zemalja koje su živele u sovjetskoj i zapadnoj sferi uticaja da pokušaju da izbore svoju nezavisnost.
Prve su u tome uspele Indija i druge britanske kolonije, što je moćnu imperiju već 1947. godine oborilo na kolena, Titov primer će, posle Staljinove smrti 1953. godine, biti zarazan i po Istočnu Nemačku, Poljsku i Mađarsku (kasnije Češku i, donekle, Rumuniju), pod pritiskom antikolonijalnih pokreta krajem pedesetih raspala se i francuska imperija, dok je šezdesetih i sedamdesetih čitav kolonijalni poredak otišao u istoriju. Sistem koji su pravili Staljin i Čerčil više nije imao mesta u svetu, ali oprečni interesi SAD i SSSR (koji su ispod svojih “atomskih kišobrana” živeli u “ravnoteži straha”) neće izazvati otvoreni sukob nego jedinstveni fenomen u istoriji - hladni rat.
(Nastaviće se)