Trst je naš!

PRIBLIŽAVANJEM kraja Drugog svetskog rata odnosi saveznika brzo su se kvarili: pobeda je bila na domaku i svi su se utrkivali ko će zauzeti bolje pozicije u posleratnom svetu. Nemačka je 1944. još imala četiri miliona ljudi pod oružjem i malo je bilo onih koji su se usuđivali da javno kažu ono što je u to vreme već bilo na umu i Staljinu i Čerčilu i Ruzveltu. Jedan od retkih koji je to učinio bio je američki general “dugog jezika” Džordž Paton, koji je u britanskom gradiću Knutsfordu (tu je povučen pošto je u Italiji išamarao jednog svog vojnika) navodno izjavio da je SAD i Britaniji sudbina namenila da vladaju posleratnim svetom, izostavivši Rusiju. Da “incident iz Knutsforda” nije bio slučajan, potvrdiće godinu dana kasnije u okupiranoj Nemačkoj rečima:
“Do đavola, zašto mi brinemo zbog onoga što vražji Rusi misle? Mi ćemo, pre ili kasnije, morati s njima da vodimo rat tokom sledeće generacije. Zašto to ne učinimo sada dok nam je armija netaknuta i kada vražje Ruse za tri meseca možemo baciti natrag u Rusiju?”

Patona su odmah vratili u Ameriku, ali su saveznici požurili da zauzmu važna uporišta uoči predstojećeg sukoba. Žurilo se i Titu. Četvrta armija JNA i slovenački Deveti korpus ušli su u Trst 1. maja 1945. godine, ali nemački garnizon je odbio da se preda. Znali su šta ih čeka ako padnu u ruke Jugoslovenima i sačekali su novozelandsku diviziju koja je sutradan stigla u grad.
Jugosloveni su uspostavili lokalnu upravu u Trstu, a italijanski premijer Bonomi je pozvao saveznike da odmah upute vojsku u Trst kako bi sprečili da ga Jugoslavija anektira i granicu postavi na Soči. Truman je bio besan i pretio je: “Tito je, kako sam rekao, već prekršio sporazum iz Jalte uspostavljajući totalitarni režim koji danas pokušava da silom nametne i Veneciji Đuliji (Julijska Krajina - - prim. P.N.). Nastavi li Tito tim putem, zaustavićemo ga premoćnom silom ...” Maršal Aleksander upoređivao je Tita sa Hitlerom i Musolinijem. Trka za Trst je mogla da počne.

SRATEŠKI značaj Trsta bio je promenljiv. U vreme Austrougarske monarhije bio je vitalna luka austrijskog dela imperije, najbliža Beču (Mađarska je držala Rijeku), da bi posle Prvog svetskog rata pripao Italiji, gde se našao na periferiji. Hrvati i Slovenci su Trst, Rijeku, Istru i čitavo područje do Soče smatrali delom svoje etničke teritorije i vrednost prve i druge Jugoslavije merili sposobnošću da im te želje ostvare. Po njihovom mišljenju, Kraljevina je 1920. u Rapalu pala na tom ispitu (“Rapalo, grdo nam zapalo”), a Tito nije hteo da pođe njenim stopama. Zato je morao da traži Trst čak i kada mu je postalo jasno da ga ne može dobiti. Zbog Trsta je bio spreman da puca i na američke avione. Na svojoj strani je imao Staljina za koga bi Trst bio pištolj uperen u severnu Italiju, a protiv sebe Britance i Amerikance koji upravo to nisu smeli da dopuste. Za njih, Trst je bio i vitalna baza njihove vojske u Austriji i južnoj Nemačkoj. Zaokupljeni rastućim konfliktom sa Sovjetima, oni u Trstu nisu videli Titov nego Staljinov prst. Tršćanska kriza će zato dobiti razmere jednog od prvih hladnoratovskih žarišta zbog koga zamalo nije izbio i vojni sukob dojučerašnjih saveznika.

Pregovore sa Titom vodio je lično maršal Aleksander koji je američke, novozelandske i indijske trupe pod svojom komandom rasporedio “od Trsta duboko u teritoriju Titolenda” i prinudio jugoslovenskog maršala da svoje vojnike 12. juna povuče iz grada, ali ne i iz zaleđa nastanjenog italijanskim, slovenačkim i hrvatskim stanovništvom. Privremeno rešenje je bilo stvaranje STT (“Slobodna teritorija Trsta”, nalik Rijeci posle Prvog svetskog rata) i podela sporne teritorije na zonu A i B. I dok je za Tita Trst bilo pitanje na kojem je dobijao ili gubio podršku Slovenaca i Hrvata (“Zona A, zona B, biće naše obadve”, “Druže Tito ljubičice, ne daj Trsta i Gorice”), za Staljina je Trst bio jedno od pitanja na kojima je oprobavao snagu sa Zapadom. Jugoslavija je 1947. dobila tršćansko zaleđe, a 250.000 Italijana je moralo da se iseli. Neki su završili i u “folbama” (pećine u istarskom krasu). Sticaj okolnosti je hteo da 1948, odmah posle rezolucije IB protiv Tita, i zapadni saveznici objave nameru da i zonu A i zonu B pripoje Italiji. Iako u krajnje nepovoljnoj situaciji, Tito se nije povukao, a američka politika “održavanja Tita na površini” će uskoro promeniti stratešku situaciju na severu Jadrana.
Izlaskom iz sovjetske orbite, Tito je postao dragoceni saveznik Zapada gde je, pored Italije, postala važna i Jugoslavija koja je, prvi put posle rata, postala solidna brana očekivanom napadu južne grupe sovjetskih armija na severnu Italiju. Balansiranje između podrške “nepotopljivom nosaču aviona u Sredozemlju” (Italiji) i “kariki koja nedostaje na južnom krilu NATO-a” (Jugoslaviji) zadaće mnogo nevolja američkim diplomatama.

TraČak nade za italijanskog premijera Đuzepea Pelu donelo je popuštanje u jugoslovensko-sovjetskim odnosima, koje je on pokušao da iskoristi i reši tršćansko pitanje u svoju korist. Tito je poslao JNA u brda iznad Trsta i zapretio da će tenkovima ući u grad. Moša Pijade je u to vreme na mitingu kod Dunav stanice u Beogradu zabavljao masu lascivnim dosetkama na račun gđe Luis, američkog ambasadora u Rimu, dok su beogradski klinci oko italijanske ambasade pisali: “Trst ne damo, Trst je naš“ i “Pela - džukela”. Bratstvo i jedinstvo bili su na vrhuncu.

Godine 1954. Italijani i Jugosloveni su pod američkim pokroviteljstvom u Londonu potpisali “Memorandum o saglasnosti” kojim je privremeno rešeno pitanje granice, Italija je dobila Trst i Goricu, a Jugoslavija “zonu B” i novac da izgradi Koper i Novu Goricu. Spretni Slovenci su uspeli da između dve stare luke u razmaku od 150 km, ubace treću (Koper) i potisnu Trst i Rijeku. Konačno rešenje će ipak morati da prođe još jednu krizu (1972) i sačeka Helsinšku povelju (1975). Ovog puta se vikalo “Dali smo Trst, više ni prst!” dok su tršćanski “misini” (neofašisti) i “esuli” (izbeglice iz Istre) šoping-turiste u Trstu dočekivali antikomunističkim parolama. Do nasilja ipak nije došlo jer su Jugosloveni ostavljali mnogo novca u Trstu. Čast da potpiše konačni sporazum pripala je jednom Srbinu - Milošu Miniću - koji je atmosferu u Evropi, nastalu potpisivanjem Helsinške povelje, iskoristio da 1976. počne pregovore sa Italijom u renesansnom gradiću Osimu po kojem su kasnije ovi sporazumi i nazvani.

Dežurna gunđala u Beogradu će kasnije zaključiti da su Slovenci izgubili interes za Jugoslaviju čim im je ona rešila pitanje granice sa Italijom i Austrijom. Neki Slovenci su mislili što i Kardelj: da je Jugoslavija “prolazna tvorevina koja će nestati s nestankom imperijalizma u Evropi”, posle čega će se svi vratiti svojim kulturnim i verskim jatima. Britanski autor hrvatskog porekla Krsta Cvijić o tome je 1991. napisao knjigu “Prekrajanje Balkana”. Nažalost, mnogima se svidela.

(Nastaviće se)