Kako skloniti Broza

STALJIN je žurio da učvrsti sovjetski blok u srednjoj i jugoistočnoj Evropi pre očekivane konfrontacije sa Zapadom. Razloga za to je imao ne samo na Starom kontinentu, gde su ostaci građanskih stranaka u istočnoj Evropi uzmicali pred komunističkim partijama pod njegovom kontrolom nego i na Dalekom istoku, gde su Mao Cedung i Kim Il Sung ubrzano potiskivali prozapadne režime.
Kada su čehoslovački komunisti u proleće 1948. godine izveli državni udar protiv koalicione vlade Edvarda Beneša, za Vašington i London je to bila “kap koja je prelila čašu” i Hladni rat je mogao da počne. Uveren da Titove ambicije na Balkanu predstavljaju “Ahilovu petu” sovjetskog bloka (kao, uostalom, i Mao Cedungove i Kim Il Sungove ambicije na Dalekom istoku koje nije umeo da obuzda), Staljin je odlučio da stavi tačku na Titove planove. Za to se, uostalom, spremao već neko vreme.
Kada je septembra 1947. u Šklarskoj Porembi u Poljskoj formiran Informacioni biro socijalističkih zemalja kao odgovor na Maršalov plan, Staljin je Milovanu Đilasu i Edvardu Kardelju poverio kritiku zapadnoevropskih komunista dok je u tadašnjem sedištu CK KPJ u zgradi na Trgu Marksa i Engelsa 11 (danas Trg Nikole Pašića 11) u Beogradu pokrenut propagandni časopis Informbiroa “Za čvrst mir, za narodnu demokratiju”.
Titov ambasador u Parizu Marko Ristić u to vreme je “držao lekcije” Morisu Torezu i Žaku Diklou, zbog toga što oklevaju da “slede primer jugoslovenskih drugova” i izvedu revoluciju u svojoj zemlji. Revoltirani Diklo je primetio: “Pariz i Rim će imati pravo da iznesu svoje predloge, ali oni će morati da budu u skladu s odlukama koje će se donositi u Beogradu.” Staljinovo lukavstvo je urodilo plodom i jugoslovenski komunisti će se naći izolovani kada bude počeo njegov napad na Titov “revizionizam”.
Prema sećanjima Nikite Hruščova, Staljin je verovao da je “dovoljno da mrdne malim prstom i da Tito nestane”. Potcenio ga je. Sovjetski civilni i vojni stručnjaci su povučeni iz Jugoslavije 18. marta 1948. godine, programi pomoći su zamrznuti i započela je propagandna kampanja s ciljem da “zdrave snage” u KPJ uklone Tita s vlasti.
Tito se Staljinovom napadu suprotstavio staljinističkim metodama koje je dobro upoznao tokom godina provedenih u Moskvi: na Golom otoku, daleko od granica sa zemljama sovjetskog bloka, otvoren je prvi jugoslovenski “gulag” u kome će se uskoro naći mnogobrojni “agenti Informbiroa”, najčešće njegovi saborci iz rata za koje je posumnjao da više vole Staljina od njega (za one koje to interesuje: i među progoniteljima i među progonjenima najbrojniji su bili Srbi i Crnogorci). 28. juna 1949. godine (na Vidovdan) Informbiro je objavio rezoluciju koja je osudila Titovo “skretanje”. Jugoslovenski komunisti su odgovorili demonstracijama, u sovjetskom bloku je izbila prva pukotina, a Staljinov međunarodni prestiž je bio uzdrman. U Vašingtonu, gde je u to vreme vođen “lov na veštice” na temu “Ko je izgubio Kinu?”, trebalo je izvesno vreme da shvate da su kao dar iz vedra neba dobili prvu zemlju disidenta iz sovjetskog bloka.
Tito je u prvi mah reagovao uvređeno. Edvard Kardelj je želeo da uveri “druga Staljina” da greši i u nameri da dokaže da “jugoslovenski drugovi nisu skrenuli sa socijalističkog puta” pokrenuo je talas kolektivizacije na selu (“zemzadruge”, domaća varijanta sovjetskih kolhoza).
Kao i u drugim komunističkim zemljama, seljaci su pružili pasivni ili aktivni otpor, što je izazvalo nasilje partijskih aktivista i policije prema “sitnoburžoaskom” i “reakcionarnom seljaštvu”, a proizvodnja hrane, koja se nije oporavila od ratnih razaranja, zabeležila je novi pad.
To je pokrenulo i talas migracija sa sela ka velikim gradovima (“proleterizacija”), a “skojevci” (SKOJ - Savez komunističke omladine Jugoslavije) su mladim zemljoradnicima u to vreme obećavali “da će u komunizmu svi živeti u Beogradu”. Na selu je uveden prinudni “otkup” koji je revnosno sprovodilo Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna, preteča Udbe), a za seljake u Vojvodini i Slavoniji je nastalo vreme u kome su “živi zavideli mrtvima”.
Iako Amerikanci ni u najtežim danima američko-jugoslovenskih odnosa u drugoj polovini četrdesetih godina nisu prekidali pomoć preko UNRRA-e, zemlji je pretila glad, a ova epizoda će u istoriji komunizma ostati zabeležena kao jedno od najtežih “levih skretanja”, poput sovjetske kolektivizacije, Maovog “velikog skoka” i sličnih “podviga” korejskih i kambodžanskih komunista. Na sreću jugoslovenskih “radnika i seljaka”, geopolitika će ovog puta biti na strani Jugoslavije i ova epizoda će se završiti već početkom pedesetih godina neočekivanim obrtom koji će Titovu Jugoslaviju učiniti prvom komunističkom zemljom na svetu koja je izgrađena kapitalističkim novcem.
Titovo “otpadništvo” pokrenuće veliki talas staljinizacije u istočnoj Evropi gde su, na Staljinov znak, lokalni staljinisti iskoristili priliku da se obračunaju sa “titoistima” (“nacionalnim komunistima”) i “zavedu disciplinu” u sovjetskom taboru. Po uzoru na Staljinove čistke u Sovjetskom Savezu, od Varšave do Tirane su počeli politički procesi protiv “titoista” koji će ostaviti dubok trag u istoriji međunarodnog komunističkog pokreta. U politički montiranim procesima nestaće slavni komunisti poput Rudolfa Slanskog u Čehoslovačkoj, Ane Pauker u Rumuniji, Lasla Rajka u Mađarskoj, Trajča Kostova u Bugarskoj, Kočija Dzodzea u Albaniji i mnogih drugih. Samo je Georgi Dimitrov izbegao ovu sudbinu pošto je iznenada umro tokom posete SSSR.
Čistke su učvrstile sovjetski blok, koji se u to vreme suočio s punim udarom zapadne “doktrine obuzdavanja”, i vodile stvaranju blokovskih institucija: Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (1949) i Varšavskog pakta (1955) izvan kojih će ostati jedino Titova Jugoslavija.
Enver Hodža i drugi susedi su mogli da odahnu: više nisu morali da kriju svoje teritorijalne sporove sa Jugoslavijom, a neke od njih su ovaj sukob iskoristile i da se obračunaju sa jugoslovenskim manjinama u njima. Jedini gubitnik među susedima bila je Italija, koja je 1948. bila na pragu da uz zapadnu pomoć reši “Tršćansko pitanje” u svoju korist da bi ubrzo shvatila da je sukob Staljina sa Titom Jugoslaviju učinio potencijalnim saveznikom Sjedinjenih Država, koje će, uz mnogo napora, uspeti da ovo pitanje stave pod kontrolu tek 1954.
Tita će, sve do smrti, Amerikanci smatrati komunistom, ali “našim komunistom”.
(Nastaviće se)