Odbijen Maršalov plan

U VREME dok su se odnosi Jugoslavije i SSSR pogoršavali, SAD su ostale po strani, zaokupljene za njih mnogo važnijim pitanjima konfrontacije sa SSSR i komunističkim pokretima u Evropi i na Dalekom istoku. Džordž Kenan je Jugoslaviju smatrao jednim od sovjetskih novoosvojenih područja, američki ambasador Piterson je u svojim depešama iz Beograda pisao da je zemlja “pod gotovo potpunom sovjetskom kontrolom”, Tita je smatrao za “agenta Moskve”, a planove o Balkanskoj federaciji video kao instrument sovjetske dominacije na jugoistoku Evrope i “sredstvo širenja komunizma ka Italiji i Grčkoj”. Za Pitersonovog naslednika, ambasadora Kevendiša Kenona, Jugoslavija 1947. godine nije bila samo sovjetski satelit nego i “najodaniji i posvećeni saradnik i oštrica dinamičnog i ekspanzionističkog komunizma”, zbog čega će se naći na udaru njihove politike obuzdavanja.
Glavni američki problem u to vreme je bilo sovjetsko prisustvo u srednjoj Evropi, dok su u Francuskoj i Italiji delovali snažni komunistički pokreti koji su budili strah da bi čitava ratom razorena Evropa mogla da padne pod sovjetski uticaj. Iako su SAD u to vreme već imale atomsku bombu, na zapadu je vladao strah da bi “60 sovjetskih divizija na zapadnim granicama” za nedelju dana moglo pregaziti Evropu i od prolaza Fulda u Nemačkoj stići do La Manša. Ovaj strah neće nestati sve do pada Berlinskog zida 1989. godine. U govoru u Fultonu Čerčil je konstatovao postojanje bipolarizma, u “dugom telegramu” Kenan je predložio filozofsku podlogu “politike obuzdavanja”, ali će tek američki državni sekretar, general Džordž Maršal, u govoru na Univerzitetu u Harvardu 5. juna 1947. godine predložiti plan kako ovu politiku sprovesti u delo.
Maršalova ideja je bila jednostavna i revolucionarna: umesto dezindustrijalizacije poražene Nemačke, Evropi bi trebalo ponuditi američku pomoć (ni Maršal ni pisac govora, diplomata Čarls Bolen, nisu pominjali brojke) da svoje razorene privrede stavi na noge, okonča siromaštvo i beznađe koji su podsticali komunističke pokrete, učvrsti demokratske i prozapadne režime i suzbije sovjetski uticaj. Obraćajući se harvardskim diplomcima (američki novinari nisu pozvani iz bojazni od reakcije izolacionista, ali je govor odmah emitovan na Bi-Bi-Siju) Džordž Maršal je tom prilikom rekao: “ ... Sjedinjene Države moraju učiniti sve što je moguće da pomognu pri obnovi normalne privredne aktivnosti u svetu, bez čega neće biti ni političke stabilnosti ni mira. Naša politika nije usmerena ni protiv jedne zemlje nego protiv gladi, siromaštva i beznađa i haosa. Svaka vlada koja bude spremna da pomogne u obnovi može računati na punu saradnju SAD”.
Odmah pošto je saslušao Maršalov govor na Bi-Bi-Siju, britanski ministar Bevan pozvao je Vašington da bi se dogovorio o praktičnoj realizaciji plana, i 12. jula održana je konferencija zemalja koje su prihvatile da učestvuju u njemu. Iako je Kongres u početku bio uzdržan, komunistički državni udar u Čehoslovačkoj početkom 1948. godine je izazvao šok u Vašingtonu i ubrzao odluku o “Programu evropske obnove” (ERC), kako je plan zvanično nazvan. Evropljani su tražili 22 milijarde dolara, predsednik Truman je predložio iznos od 17 milijardi, Kongres je u prvom trenutku odobrio pet milijardi, a ukupni iznos pomoći do 1951. godine (kada je program završen zbog američkih izdataka u Korejskom ratu i početka trke u naoružanju) iznosiće 12,4 milijarde dolara. U tom periodu Britanci će dobiti 3,3, Francuzi 2,3, Nemci 1,5, Italijani 1,2, Holanđani 1,1 milijardu dolara, a ostale zapadnoevropske zemlje (izuzev Frankove Španije) manje od jedne milijarde dolara. Američki godišnji bruto nacionalni proizvod u to vreme iznosio je oko 41 milijardu dolara.
Ova sredstva su bila upotrebljena za nabavku industrijske opreme i sirovina u SAD dok su prihodi reinvestirani putem posebno formiranih administracija za realizaciju plana. Iako su ocene o efektima Maršalovog plana i danas oprečne (u svim zapadnoevropskim zemljama, osim Nemačke, privredni oporavak je 1948. već počeo), rezultate nije trebalo dugo čekati: između 1948. i 1952.zapadna Evropa će zabeležiti najveće stope privrednog rasta u istoriji. Industrijska proizvodnja je povećana za 35 odsto, poljoprivreda je premašila nivo iz 1939. glad i siromaštvo su nestali, a životni standard je nezadrživo napredovao. Komunisti u Francuskoj i Italiji su izbačeni iz vlasti i potisnuti na političku marginu. Maršalov plan i privredna obnova zapadne Evrope će otvoriti put transatlantskim (NATO je formiran 4. aprila 1949) i evropskim integracijama (Evropska zajednica za ugalj i čelik, preteča EEZ, je osnovana 1951). Umesto smanjenja nemačke proizvodnje čelika na polovinu predratnog nivoa, Žan Mone i Rober Šuman će predložiti objedinjavanje francuske i nemačke teške industrije (nešto kasnije to je učinjeno s mladom evropskom nuklearnom industrijom), a dve će zemlje postati “sijamski blizanci” oko kojih će Rimskim ugovorima iz 1957. biti stvorena EEZ, a 1991. godine ugovorom iz Mastrihta i EU.
Sovjetski Savez i istočnoevropske zemlje će u prvom trenutku prihvatiti da učestvuju u Maršalovom planu, ali će Staljin, pošto je preko svoje špijunaže na zapadu dobio informacije o njegovim političkim motivima, to odbiti. Shvatajući opasnost, on će u cilju političke kontrole istočnoevropskih zemalja najpre stvoriti Informbiro (neku vrstu nove Kominterne koja je na zahtev Velike Britanije i SAD ukinuta 1943), a 1949. i privredne unije istočne Evrope - SEV. Postupajući po Staljinovim zahtevima, Maršalov plan je 1947. odbila i Titova Jugoslavija dok su Čehoslovaci i Poljaci, koji su požurili da ga prihvate, morali da odustanu. Iako su odbili Maršalov plan, Jugosloveni će posle sukoba sa Staljinom 1949. početi od Amerikanaca da dobijaju najpre ekonomsku, a potom i vojnu pomoć koja će od njihove armije načiniti četvrtu vojnu silu u Evropi.
Iako je Maršalov plan bio najimpresivniji instrument američke doktrine obuzdavanja komunizma, on nije bio i njen jedini instrument. Amerikanci su već imali atomsku bombu (Staljin je dobio tek 1949), 1948. su svoju ratnu špijunsku organizaciju OSS (američka varijanta britanske SOE) transformisali u dve nove organizacije za suzbijanje sovjetskog uticaja - CIA (Centralna obaveštajna agencija) i I&R (obaveštajna agencija Stejt departmenta) - 1949. godine su osnovali NATO, a sredinom pedesetih testirali i prvu hidrogensku bombu. Sovjetski Savez je, u međuvremenu, dobio Kinu i Severnu Koreju, nešto kasnije veći deo Indokine i, početkom šezdesetih, prvo uporište u zapadnoj hemisferi - Kubu. U to vreme, Hladni rat će dostići vrhunac.
(Nastaviće se)