Truman Brozu ne veruje

PODNOSI između SAD i komunističke Jugoslavije u prvim posleratnim godinama bili su hladni, ali se diplomatske veze nisu prekidale ni u trenucima najvećih iskušenja (nacionalizacija američke imovine, obaranje američkih aviona, streljanje Draže Mihailovića, suđenje nadbiskupu Stepincu i sl.) dok je američka pomoć preko UNRRA uredno stizala u jugoslovenske luke. Neizvesnosti, međutim, nije bilo: za Amerikance, komunistička Jugoslavija je bila “najtvrđi” sovjetski satelit koji je ugrožavao Italiju, Grčku i Tursku (a time i istočno Sredozemlje), dok je za jugoslovenske komuniste SAD bio vodeća sila kapitalističkog sveta i glavni protivnik u sve izvesnijem sukobu Istoka i Zapada.
Američki ambasador u Beogradu je u pismu Džordžu Alenu, saradniku predsednika Trumana, zapisao da mu se Tito lično dopada, ali da je: “Indoktrinisan komunizmom, a vi znate šta to znači”. CIA je izbor Beograda za sedište Informbiroa protumačila kao “logičan izbor” zbog “uspeha i stabilnosti” njenog komunističkog režima, “karaktera i iskustva vladajuće klike i blizine prioritetnih meta komunista, kao što su Grčka i Italija”.
Na promenu američke politike prema Titu, posle sukoba sa Staljinom, uticalo je bolno iskustvo koje su Sjedinjene Države stekle na drugom kraju sveta - u Kini.
Po završetku rata, Mao Cedung se nije mnogo obazirao na Staljinove apele u nameri da se obračuna sa Nacionalnom partijom (Guomindang) i njenim liderom Čang Kajšekom i uspostavi svoju vlast u čitavoj zemlji. Suočen s porazima Guomindanga, Truman je u Kinu poslao Džordža Maršala ne bi li u pregovorima između Čang Kajšeka i kineskih komunista (predstavljali su ih Džou Enlaj i Deng Sjaoping) postigao kompromis i sačuvao stratešku ravnotežu na Dalekom istoku.
Pregovori nisu urodili plodom, Mao je prešao Jangce, nacionalisti su proterani na Tajvan, a Mao je 1. oktobra 1949. godine s Kapije nebeskog mira u Pekingu proglasio Narodnu Republiku. U raspravi o tome “Ko je izgubio Kinu?” izliveno je mnogo žuči, a razumniji Amerikanci (uključujući Maršala i Kenana) izvukli su zaključak da se komunizmu jedino može suprotstaviti nacionalizam. Gedis će ovu politiku u knjizi “Dugi mir” nazvati “strategijom klina”, kojim je Amerika pokušavala da razbije komunistički monolit. Krajem četrdesetih, u Kini ni to nije urodilo plodom (Kisindžeru će to poći za rukom tek četvrt veka kasnije), ali im je rezolucija Informbiroa 1948. godine neočekivano pružila priliku da “strategiju klina” isprobaju u Jugoslaviji.
Za to im je njihova diplomatija u Jugoslaviji već pripremila teren. Krajem marta 1947. demoralisani Piterson je podneo ostavku i dužnost otpravnika poslova predao diplomati Džonu Kebotu (kao i mnogi američki ambasadori, Piterson nije bio karijerni diplomata nego politički saveznik predsednika Trumana). Iskusni Kebot za ulogu svog prethodnika nije imao reči hvale, ocenjujući da je ostavio “veliki haos u Beogradu”. Za raliku od Pitersona, “koji je udarao, ali u prazno”, Kebot će tokom svog kratkog mandata na čelu američke ambasade pokušati da iskoristi Staljinov sukob sa Titom da popravi odnose dve zemlje, a potom i da brižljivim doziranjem američke pomoći usmeri politiku Beograda ka Vašingtonu.
U jednom pismu kolegi iz Stejt departmana, on će svoje tadašnje iskustvo u Beogradu opisati sledećim rečima: “Beograd je najteže mesto koje sam ikada imao i moram priznati da me deprimira boravak ovde. Ipak, ovde vidim male senke na monolitnom bloku koje ću možda uspeti da iskoristim i učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem. U ovom trenutku, Jugosi vode šarmantnu kampanju uznemiravanja, ponižavanja i zastrašivanja Ambasade hapseći lokalno osoblje i maltretirajući diplomate. Oh, Bože, daj mi strpljenja da ovo podnesem!”
BOG mu je uslišio molitve, poslao Staljina na Tita i otvorio pukotinu koju je Kebot naslutio. Za razliku od svojih kolega, Kebot je predviđao da “nacionalni interesi Jugosa” mogu doći u sukob sa interesima SSSR i da “Jugosi neće uvek slepo slediti ruska uputstva”. Ovaj oštroumni diplomata će među prvima shvatiti da pretnja sovjetskom uticaju u Jugoslaviji neće doći iz razvlašćene i nesposobne opozicije nego iz “partizanskih krugova” i preporučiti administraciji “veštinu i strpljenje” pred nabusitim “Jugosima” koji će “hteti da sklope sporazum pod vlastitim uslovima”. Iako su neki od njegovih pretpostavljenih smatrali da “piše besmislice”, njegove preporuke su podvlačili crvenom olovkom (na jednoj depeši je ostala beleška: “Ovaj čovek baš ima petlju”), a mišljenje su konačno promenili pošto je izbio sukob Moskve sa Beogradom. Kebot je mogao da odahne: “Osetio sam zadovoljstvo posle toliko pogrešnih kritika ljudi s vrha”.
Kebot je s razlogom verovao da su kritike pretpostavljenih dolazile pod pritiskom antikomunističke javnosti u SAD, pre svega Katoličke crkve (koja je bila protiv Tita zbog hapšenja nadbiskupa Stepinca) i ratnih veterana (zbog streljanja Draže Mihailovića, čiji su četnici spasli 500 oborenih američkih pilota). Novi američki ambasador u Beogradu, Kevendiš Kenon (profesionalni diplomata; u Vašingtonu su shvatili da Beograd nije mesto za amatere), nastavio je Kebotovu politiku.
U Vašingtonu, Džordž Kenan je maštao o komunističkoj vladi koja se “okrenula protiv svojih gazda, odbacila dominaciju Kremlja i ujela ruku koja je dovela na vlast”. Predsednik Truman je lupao glavu kako bi američka javnost i kongresmeni zahvaćeni “crvenom groznicom” reagovali na takav zaokret, dok se ambasador Kenon početkom 1948. godine u Beogradu pitao zbog čega je Tito odjednom učestao susrete sa njim. Odgovor je ubrzo donela rezolucija Informbiroa.
Politika “održavanja Tita na površini” je mogla da počne.
(Nastaviće se)