U susret maršalu

PREDSEDNIK Truman je imao dosta problema da antikomunistički raspoloženu američku javnost i političke krugove pripremi za “politiku diferencijacije” među komunističkim zemljama. “Diferencijacija” je polazila od pretpostavke da postoje dve vrste komunističkih zemalja: one kojima je komunizam nametnuo napredak Crvene armije krajem rata, i one koje su ga uvele same. I dok je za prve bilo malo nade, druge su bile kandidati da zbog sukoba nacionalnih interesa s politikom SSSR dođu u orbitu američke politike.
Državni udar u Čehoslovačkoj, rezultati komunista na izborima u Francuskoj i Italiji i izbijanje Berlinske krize 1948. godine šokirali su zapadnu javnost i naveli CIA na procenu da rat sa Sovjetskim Savezom može izbiti u roku od šezdeset dana. Kenan je smatrao da je CIA pogrešno procenila Staljinove namere, Truman je požurio da od Kongresa zatraži sredstva za ERP, američka ambasada u Beogradu najpre je primetila “čudno Titovo ponašanje”, a ubrzo i procenila da je na pomolu ozbiljan spor Moskve i Beograda. Bilo je vreme za akciju. Komentarišući rezoluciju Informbiroa, direktor CIA, admiral Hilenkoter, u izveštajima od 29. i 30. juna, procenio je da se radi o “očajničkom pokušaju” Sovjeta da “povrate kontrolu nad nacionalistički nastrojenom jugoslovenskom KP” i da će, ukoliko Tito preživi, Kremlju biti teže da kontroliše druge “nacionalističke” frakcije u bloku.
Zadatak da formuliše američku politiku prema ovom sporu poveren je Džordžu Kenanu i njegovom “Timu za planiranje politike” (PPS). Iako su oni u prvo vreme pre sugerisali oprez nego “strategiju klina”, naredni Kenanov dokument (PPS 35) istakao je da se “u svetskom komunističkom pokretu pojavio novi faktor od prvorazrednog značaja” koji govori da se sateliti mogu uspešno suprotstaviti Kremlju. Potezi SAD bi, prema Kenanu, mogli biti test spremnosti drugih “satelita” da slede Titov primer: ako bi Zapad ostao suviše hladan prema Titu, Sovjeti bi to uzeli kao dokaz da komunističke države nemaju alternativu; ukoliko bi upadljivo podržao Tita, to bi moglo potkopati njegov položaj ili, čak, izazvati sovjetsku vojnu akciju. Ta analiza je ušla u Izveštaj Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC 18) i odredila američku politiku prema Jugoslaviji tokom narednih nekoliko godina.
Kenan je stoga sugerisao da SAD podrže Jugoslaviju ne dopuštajući da priroda njenog režima omete normalni razvoj ekonomskih odnosa između Jugoslavije i Zapada. Nezavisna Jugoslavija je američkim očima tako dobila značenje “simbola razlika u komunističkom svetu” koje bi i druge zemlje mogle da slede računajući na pomoć i podršku SAD. Ukratko, američka administracija je zaključila da je potrebno “Tita održati na površini” i sprečiti da Jugoslavija podlegne pritiscima SSSR ne insistirajući na promeni političkog uređenja: “Jugoslavija je još diktatura koju vode ljudi koji su istrajno vodili i vode antiameričku politiku... Ipak, moramo biti spremni na svaku priliku da Jugoslaviju privučemo Zapadu, politički i ekonomski”.
I ambasadoru Kenonu u Beogradu bilo je potrebno izvesno vreme da američku administraciju ubedi da pomogne dojučerašnjem neprijatelju i još uvek tvrdokornom komunisti. Iako su drugi zapadni ambasadori u Beogradu verovali da Tito mora učiniti ustupke u zamenu za pomoć, Kenan u to nije verovao. Jugosloveni su bili u suviše delikatnom položaju da bi radikalno promenili svoju politiku, a slabljenje političke kontrole je samo otvaralo prostor Staljinu da potkopa Titovu vlast. Kenan je upozoravao da bi čak i sporazum oko Trsta ili Grčke oslabio Titove pozicije povlačenjem zapadnih trupa s jugoslovenskih granica. Smatralo se da je u interesu Zapada da Tito ostane “tvrdokorni ali prosperitetni komunista” pošto je propaganda Informbiroa govorila da će se Jugoslavija pretvoriti u “razorenu i buržoasku zemlju”. Džordž Kenan je predložio administraciji da liberalizuje američku izvoznu politiku prema Jugoslaviji čak i ako Titovi ustupci budu mali.
Vašington je Titu najpre poslao hranu, zatim industrijsku opremu koja nije imala strateški karakter, a potom i tehnologiju koja se nije smela izvoziti drugim komunističkim zemljama. Tito je popuštao, a cenu njegovog popuštanja prvi su platili grčki partizani. Za nagradu je dobio najnoviji model američke valjaonice čelika. Nešto kasnije i Svetska banka je počela da odobrava Jugoslaviji milionske kredite. Novac je počeo da stiže i iz Eksim banke i MMF. Ohrabren jugoslovenskim reakcijama, ambasador Kenan je visokog Titovog diplomatu Aleša Beblera uveravao da će se priliv novca nastaviti ako Jugoslavija zadrži “lojalan i kooperativan stav” prema SAD.
Kada je Tito 1949. godine zatražio da Zapad podrži kandidaturu Jugoslavije za nestalnog člana Saveta bezbednosti UN i time pojača njen međunarodni položaj pred sovjetskim pritiskom, Amerikanci su to spremno prihvatili i Jugoslavija je prvi put izabrana u ovo telo.
“Strateška vrednost podrške”, Zapada smatra slovenački profesor Anton Bebler, “bila je čak i veća od one koja se može finansijski izraziti, zbog toga što je sadržavala važnu psihološku i diplomatsku dimenziju, vidljive gestove koji su odvraćali potencijalne pretnje (kao što su bile posete američih ratnih brodova jugoslovenskim lukama), upoznavanje s modernom vojnom tehnologijom upućenom jugoslovenskoj vojsci (putem isporuka oružja, mnogobrojnih poseta jugoslovenskih delegacija Sjedinjenim Državama i boravka američkih vojnih savetnika u Jugoslaviji), prodaje teškog oružja i vojne opreme po cenama ispod tržišnih, pravovremene finansijske pomoći i isporuka hrane u periodu akutnih teškoća i poremećaja (izazvanih sovjetskom blokadom, sušom, greškama privredne politike, prinudnom kolektivizacijom, itd.).”
Američkim zaokretom prema Jugoslaviji nisu bili oduševljeni ni američki politički krugovi, ni američki saveznici, strahujući da bi bliske veze sa jednom komunističkom zemljom mogle imati negativne posledice po odnose u NATO.
Džejms Ridlberger, američki ambasador u Jugoslaviji za vreme Ajzenhauerove administracije, primetiće kasnije da je odluka da se Titu pomogne u hladnoratovskoj atmosferi bila “jedna od najhrabrijih odluka koje je Truman doneo”.
Podrška Jugoslaviji imala je naročito delikatne posledice po odnose sa Italijom koja je bila u teritorijalnom sporu sa Jugoslavijom i pokušavala da spreči približavanje Vašingtona i Beograda. Vreme će uskoro pokazati da SAD nemaju samo ideološki nego i vojno-strateški interes da stanu na Titovu stranu. I dok je politička i ekonomska podrška SAD Jugoslaviju učinila politički otvorenom i ekonomski uspešnom zemljom, vojna pomoć će njenu armiju učiniti četvrtom vojnom silom u Evropi.
(Nastaviće se)