Bedem prema istoku

DA LI je Titova Jugoslavija bila član NATO? Odgovor na ovo pitanje je teži nego što to na prvi pogled izgleda. Američki senator Dvajt Ajzenhauer (zapovednik američkih trupa u Evropi tokom rata, i kasnije američki predsednik), 1952. godine, predložio je da Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom, Španijom i Portugalom bude primljena u Severnoatlantski pakt. S vojnog stanovišta, to je bilo logično: NATO je u to vreme stvarao svoje južno “krilo”, četiri zemlje su bile “karike koje nedostaju” na jugu i njihov prijem bi trajno zatvorio pristup Sovjetima u Sredozemlje.
Britanci i Francuzi su bili, međutim, protiv pošto nijedna od ovih zemalja u to vreme nije bila uzorna demokratija, a NATO je ipak bio “savez demokratskih zemalja”. Ideja se nije dopala ni Titu koji je slutio da bi ga previše prisni zagrljaj Zapada vremenom koštao vlasti. S druge strane, ni sovjetska vojna pretnja Jugoslaviji nikada nije delovala sasvim uverljivo.
Staljin je u to vreme imao pune ruke posla u Koreji gde su ga Kim Il Sung i Mao uvukli u rat sa Amerikom i gde je tvrdoglavi kineski general Peng Dehvaj odlučio da sa svojih milion “dobrovoljaca” očita lekciju još tvrdoglavijem Daglasu Makarturu (sujeta će obojici doći glave: Makartur je izgubio predsedničke izbore, Peng je kasnije umro u Maoovom zatvoru, a u Koreji nije ostao ni kamen na kamenu). O pripremama Staljina za rat sa Titom kasnije je pisao samo prebegli mađarski general Bela Kiralji, a prebezima ionako niko ne veruje.
TITO i Truman su se zato odlučili na komplikovanije, ali politički oportuno rešenje. Pošto je američki Kongres na osnovu Kenanovih preporuka decembra 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoći Jugoslaviji, Tito je, mesec dana kasnije, i zvanično zatražio vojnu pomoć Zapada. U Jugoslaviju je 1951. došao senator Džon Kenedi, dok je načelnik Generalštaba JNA Koča Popović tajno posetio Pentagon, a rezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan oktobra 1951. godine u Beogradu. Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP) prema kome su SAD, Britanija i Francuska počele da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum, isporučeno je oko 93 odsto planirane pomoći u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara (dolar je tada vredeo četiri-pet puta više nego danas). Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osim atomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo američkih tenkova je raspoređen u Postojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. Ljubljanska vrata prodreti u severnu Italiju. JNA je postala četvrta armija na kontinentu, JAT je povećao flotu 100 odsto, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana. Devedesetih godina Jugoslovenima će ovo oružje poslužiti da se međusobno poubijaju.
Sukob Staljina i Tita, 1948. godine, nije odmah izazvao promene u strateškim planovima Zapada koji su i dalje polazili od pretpostavke da u slučaju “trećeg svetskog rata” Trst, deo Austrije i Grčku nije moguće braniti i verovali da bi Italija bila izgubljena tri meseca posle sovjetskog napada. Tek juna 1949, Amerikanci i Britanci su uključili Jugoslaviju u svoje planove verujući da bi “gubitak Jugoslavije i Grčke gotovo sigurno onemogućio efikasnu odbranu zapadne Evrope”. S Titom na svojoj strani verovali su da mogu da brane i Austriju, Grčku i Tursku jer je Jugoslavija prihvatila da čuva “Ljubljanska vrata” i prilaze Trstu, Gorici, Vilahu i Klagenfurtu s tri armijska korpusa i uz podršku NATO iz vazduha i s mora (general Omar Bredli je hteo da pošalje i kopnene trupe). U proleće 1952, američka Vrhovna komanda je želela da prerasporedi američke vojnike iz Trsta u područje Ljubljane, a formalni vojni sporazum nije potpisan pošto je Tito i dalje bio u sporu sa Italijom povodom Trsta.
Iako Tito nije hteo da uđe u NATO, Grčka i Turska su primljene 1952. godine i time je otvorena nova mogućnost vojnog povezivanja Jugoslavije sa Zapadom. Tito je iskoristio priliku i izrazio interes za grčki predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Na britansku inicijativu, tri zemlje su februara 1953. godine sklopile ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi, Turska je aktivno zagovarala prijem Jugoslavije u NATO, a Tito se interesovao za Evropsku odbrambenu zajednicu i planove o stvaranju EZ. Jedino je Italija zbog Trsta bila protiv. Na kraju su tri zemlje na Bledu potpisale “Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći” s važenjem na 20 godina. Ako mu “Balkanska federacija” nije uspela, Balkanski pakt jeste, Jugoslavija je posredstvom Grčke i Turske uključena u američke odbrambene planove i Tito je mogao da odahne. Nije ni slutio da je Milovan Đilas, po običaju, sve to shvatio na svoj način. U Koreji je potpisano primirje. Staljin je umro.
Staljinova smrt i borba za njegovo nasleđe su promenili vojno-politički položaj Jugoslavije i smanjili njen interes za približavanje Zapadu. Kada mu je sovjetski ambasador u Beogradu Vasilije Valjkov predao pismo Staljinovog naslednika Nikite Hruščova s predlogom o normalizaciji odnosa, u Titu se verovatno probudio komunista, smer jugoslovenske diplomatije se promenio, a Tito je počeo da koristi Balkanski pakt u cilju normalizacije s novim sovjetskim rukovodstvom. Još neko vreme će, međutim, morati da koketira sa Amerikancima pošto je sporazum o Trstu, tzv. Memorandum o razumevanju, sklopljen tek avgusta naredne godine i to posle krize u kojoj je Tito tenkovima hteo da uđe u Trst zbog brzopletog De Gasperijevog pokušaja da iskoristi njegovo otvaranje prema Moskvi.
Iako Jugoslavija nikada nije zvanično istupila iz Balkanskog pakta, Tito će na njegovu dvadesetodišnjicu lakonski odgovoriti da je on za Jugoslaviju ispunio svoju svrhu i da ga smatra dalje nevažećim. Hruščov i njegove ideje o destaljinizaciji izazvaće paniku u sovjetskom bloku od Budimpešte do Pekinga. Amerikanci su i dalje bili zadovoljni. Kada je 1954. godine posetio Tita na Brionima, tadašnji američki državni sekretar i žestoki antikomunista Džon Foster Dals je nadahnuto izjavio: “Moj najsrećniji dan u životu je bio dan kada sam upoznao maršala Tita”.
Đaci u jugoslovenskim školama i analitičari CIA su još dugo morali da pišu radove na istu temu.
(Nastaviće se)