Zlatne godine Jugoslavije

ČAK i u najtežim trenucima sukoba sa Staljinom, Tito nije bio spreman na političke ustupke Zapadu. Zbog ekonomske izolacije istočnog bloka i politike prinudne kolektivizacije na selu, Jugoslaviji je krajem četrdesetih godina zapretila glad i Tito je 1950. poslao S. Vukmanovića u Vašington da zatraži pomoć. Kada su američki funkcioneri zauzvrat zatražili političke ustupke, Vukmanović je gnevno odgovorio da će “Jugosloveni pre jesti korenje nego popustiti pod pritiskom” i prekinuo pregovore. Amerikanci nisu hteli da rizikuju da izgube dragocenog saveznika i na kraju su ipak poslali pšenicu i kukuruz, a general-lajtant Koča Popović je uskoro tajno posetio Pentagon i s američkim generalima se dogovorio o vojnoj saradnji Jugoslavije i SAD.
Jugoslavija se ipak menjala. Godine 1952, Miroslav Krleža je na kongresu jugoslovenskih književnika u Zagrebu održao govor koji je označio kraj “socrealizma”. Umesto sovjetskog modela, u zemlji je uvedeno samoupravljanje, državna kontrola privrede je počela da popušta, a KPJ je na VI kongresu u Zagrebu promenila ime u Savez komunista Jugoslavije. Ideološka evolucija partije vrhunac će doživeti na VII kongresu održanom 1957. godine u Ljubljani, kada je usvojen novi program SKJ koji se smatra najliberalnijim programskim dokumentom koji je ikada usvojila jedna komunistička partija. Iako je program bio kolektivno delo, on se često vezuje za ime srpskog pisca Dobricu Ćosića, koji je bio autor dela teksta (uvoda i odeljka o kulturi) i jednog pravca u razvoju druge Jugoslavije. On će, međutim, već u raspravama o novom jugoslovenskom ustavu početkom šezdesetih godina biti osporen u Sloveniji i Hrvatskoj.
Dobrica Ćosić i Edvard Kardelj će se razići. Godine 1957, ipak je počela “zlatna decenija” u istoriji “jugoslovenskog eksperimenta”, koja se završila 1968. godine. Naredne godine usvojeni su “radnički i seljački amandmani”, koji će biti uvod u novi ustav i “Zakon o udruženom radu” i poslednju fazu komunizma u Jugoslaviji, koja će se završiti krvavim raspadom zemlje 1991. godine.
Na vrhuncu Hladnog rata, sredinom pedesetih godina, izgledalo je da je Tito na vrhu moći. U Vašingtonu su bili spremni da ispune svaku Titovu želju, Pentagon i CIA su se u svojim izveštajima iz tog vremena utrkivali u hvalospevima jugoslovenskom maršalu, Staljin je 1953. umro, a njegov naslednik Nikita Sergejevič Hruščov će 1955. godine čak “doći u Kanosu”, tj. u Beograd da mu se izvini za “Staljinove greške”. Na aerodromu u Batajnici Tito ga nije udostojio ni odgovora, ali se u njemu probudio stari instinkt komuniste i odnosi dva lidera, dveju partija i dveju zemalja su ponovo postali srdačni.
Primer Moskve zbunjeno su sledile i druge komunističke partije. Čak je i Kina, koja 1949. godine nije našla za shodno da odgovori na jugoslovensko priznanje Narodne Republike, poslala ambasadora. Skromni general Vu Sijućijan u Beogradu nije mogao da se načudi luksuznom životu jugoslovenskih rukovodilaca, ali je kasnije razlike između spartanskog života u Pekingu i raskoši u Belom dvoru protumačio činjenicom “da su Jugosloveni nadomak komunizma, dok su Kinezi tek ušli u socijalizam”. Mao mu to za vreme “kulturne revolucije” neće oprostiti.
Tito je patio od mnogih sitnih ljudskih slabosti, ali nikad od viška naklonosti prema demokratiji. Verovatno se već neko vreme osećao neugodno u zagrljaju Zapada, pogotovo kada su neki njegovi ratni drugovi preozbiljno shvatili približavanje Zapadu i počeli da razmišljaju o političkom pluralizmu u Jugoslaviji. “Kap je prelila čašu” kada je Milovan Đilas, koji je od vatrenog komuniste postao vatreni liberal, 1953/1954. godine u partijskom listu “Borba” objavio seriju napisa o demokratizaciji zemlje i Tito nije oklevao da svog starog druga i saborca pošalje u zatvor. Đilasa to nije smirilo i u zatvoru je napisao “Novu klasu”, koja se i danas smatra najžešćom kritikom komunizma. Kada je knjiga objavljena u SAD, Tito je Đilasa poslao ponovo u zatvor, a stari crnogorski komunista će postati najpoznatiji disident “Titove Jugoslavije”. Ostali su naučili lekciju.
Titovu pažnju u to vreme ubrzo će privući dramatična zbivanja u istočnom bloku koje je pokrenula Hruščovljeva politika destaljinizacije. Istočni Nemci i Poljaci su prerano poverovali da je vreme da pođu jugoslovenskim putem, ali će najgore proći Mađari koji će pod vođstvom I. Nađa 1956. godine podići revoluciju koju će Hruščov ugušiti intervencijom sovjetske armije, što se nije dogodilo čak ni u Staljinovo vreme. Kada se Imre Nađ pred tenkovima s crvenim petokrakama sklonio u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti (a gde bi drugde?!)
Tito će se naći u neprilici: bilo mu je jasno da ukoliko ostane u zagrljaju Zapada gubi vlast, a ukoliko se vrati u zagrljaj Hruščova može postati sledeća meta. Taj strah ga neće napustiti do smrti. Istorija će mu, međutim, još jednom priskočiti u pomoć: na međunarodnoj sceni se u to vreme pojavila nova grupa zemalja koja se nije svrstavala ni uz Zapad ni u Istok, zbog čega ih je Mao Cedung nazvao “trećim svetom”. Kada su Izraelci, Britanci i Francuzi na Naserovu nacionalizaciju Sueckog kanala odgovorili trojnom intervencijom protiv Egipta, desilo se čudo: na vrhuncu Hladnog rata, Amerikanci i Sovjeti su im se složno suprotstavili, nesvrstani su stali uz njih i tri zemlje su morale da se povuku. Britanci i Francuzi će iz ove epizode izvući različite pouke, ali nisu zaboravili ovo iskustvo. Nije ni Tito.
Kinezi i Indusi su 1954. godine u indonežanskom letovalištu Bandung organizovali konferenciju novooslobođenih afričkih i azijskih naroda, na kojoj su Ču Enlaj i Nehru napisali “Principe miroljubive i aktivne koegzistencije”. Tito je rešio da prihvati savete svog ambasadora u Nju Delhiju Josipa Đerđe, koji mu je još od 1952. godine slao Nehruova pisma. Nesvrstanima je trebala Jugoslavija a Titu su trebali nesvrstani. Među njima je bio siguran i od Amerikanaca i od Sovjeta, dok se njegova zemlja sve do svog tragičnog kraja osećala udobno u ulozi “strateške tampon zone” između SAD i SSSR i lidera “trećeg sveta”. Tito će 1956. godine, na Brionima, primiti Nehrua i egipatskog vođu Gamala Abdela Nasera i dogovoriti se o stvaranju pokreta nesvrstanih. Nova epoha je bila na pomolu. Zahvaljujući nesvrstanima Jugoslavija će početkom sedamdesetih čak postati jedna od pet najmoćnijih zemalja u UN. Tenkovi s crvenim petokrakama postaće nezaobilazni deo komunističke ikonografije (zapamćene su njihove slike u Pragu, 1968. i na trgu Tjenanmen, 1989. godine). Poslednji put ih je snimio nemački “Špigl”, krajem jula 1991. godine u Sloveniji. U međuvremenu su viđeni i na Kosovu i na Terazijama.
(Nastaviće se)