Put u “treći svet”

HLADNORATOVSKI svet posle 1956. godine nikada više neće biti isti. Pošto su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez zajednički intervenisali u UN protiv intervencije na Suecu, Britanci više nikada neće stati na put SAD, dok će se Francuzi za vreme De Gola povući iz vojnog krila NATO i sa Nemcima se posvetiti evropskoj integraciji. Iako su dve supersile svet još nekoliko puta dovele na ivicu rata - za vreme kubanske krize, u Vijetnamu i u Avganistanu - one su vremenom naučile da kontrolišu svoje sukobe. Između Bele kuće i Kremlja je uveden “crveni telefon”, u Ženevi su neumorno pregovarali o razoružanju i naoružavali se do zuba, 1974. su u Helsinkiju organizovale KEBS, a “vruće ratove” su vodile preko posrednika u “trećem svetu”.
U Evropi, i Vašington i Moskva su prepuštale suprotnoj strani da rešava stvari u svom dvorištu. SAD su gunđale kada je Varšavski pakt intervenisao protiv “Praškog proleća” 1968. godine, ali nisu učinile ništa. Predsednik Džonson je imao posla preko glave u Vijetnamu, gde su Ho Ši Minu pomagali i Moskva i Peking.
Ni svet komunizma posle Hruščovljevog govora na 20. kongresu KPSS, nikada više neće biti isti. Destaljinizacija je oduvala sa scene staru generaciju staljinista, u Kini je Mao Cedung počeo svoja lutanja koja će ga 1968. godine dovesti na ivicu rata sa SSSR (sa SAD je već bio posredno u ratu u Vijetnamu), u Vašingtonu je na vlast došao Titov ljubimac Džon Kenedi, a levičarski pokreti će procvetati u “trećem svetu”. Sovjeti su u to vreme poslali “Sputnjik”, kerušu Lajku i Jurija Gagarina u kosmos, Hruščov je u Beču Kenediju govorio da Sovjeti prave nuklearne rakete “kao kobasice” (u stvarnosti je, izgleda, imao samo četiri interkontinentalne “Semjorke”) i pokušao da ih instalira na Kastrovoj Kubi, a iznervirani Amerikanci su osnovali NASA, planetu okružili gustom mrežom špijunskih satelita i poslali Nila Armstronga na Mesec. Na Bliskom istoku se, po običaju, ratovalo.
Posle sastanka sa Nehruom i Naserom na Brionima, Tito je krenuo na svoje “puteve mira” po Africi i Aziji, na kojima su ga razdragano dočekivali, a 1961. u Beogradu je osnovao i Pokret nesvrstanosti. Doputovao je i u Njujork, ali su ga tamo dočekali protesti američkih antikomunista i četnika, a Nikoli Kavaji je prvom palo na pamet da otme putnički avion i sruši ga na hotel “Valdorf Astoriju” u kome je odseo Tito. FBI ga je poslao u dugogodišnji zatvor, a Osami bin Ladenu će mnogo godina kasnije pasti na pamet slična ideja. Kenan je postao ambasador u Beogradu i uredno slao Jugoslovenima američku pšenicu uvek kada bi mu to Tito zatražio. Američke diplomate su lepo živele u Jugoslaviji, neki su se tu i oženili, a mladi Kenanov sekretar u ekonomskom odeljenju ambasade Edvard Lutvak, postaće mnogo godina kasnije jedan od Klintonovih stratega. U to vreme, bivše američke diplomate u Jugoslaviji u Stejt departmentu biće prozvane “jugo-mafija” koja će, sve do njenog kraja, činiti okosnicu Titovog lobija u Vašingtonu. Teoretičari zavere još uvek sumnjaju da je ideju da osnuje Pokret nesvrstanosti Titu sredinom pedesetih dao lukavi Čerčil koji više nije imao kolonije, ali je hteo da spreči da novooslobođene zemlje padnu pod kontrolu Moskve. Francuzi su u svojim kolonijama i dalje ratovali, pa je Ču Enlaj u Vijetnam poslao vojne savetnike (Francuzi nisu mogli da ih razlikuju od Vijetnamaca), a general Vo Ngujen Đap je u Dijen Bijen Fuu do nogu potukao generala Andre Navara. Kada su Francuzi zaratili u Alžiru, umešao se Tito i Ahmedu Ben Beli i njegovom FLN poslao jugoslovensko oružje.
Srbi u Francuskoj i danas veruju da je oružje namerno poslao brodom “Srbija” (koji su presreli francuski ratni brodovi) da bi pokvario francusko-srpske veze. Kada je oružje ponovo poslao, Francuzi su brod “Slovenija” zaplenili i odvukli u Oran. De Gol mu to nije zaboravio, kao što mu nije zaboravio ni što je streljao njegovog štićenika Dražu Mihailovića, i nikada u životu nije došao u Jugoslaviju (za one koje to interesuje: Draža nikada nije bio De Golov student). S Nemcima, Tito je imao više sreće: iako je Bon, na osnovu “Halštajnove doktrine” (Valter Halštajn je u to vreme bio zapadnonemački ministar inostranih poslova) prekinuo diplomatske odnose sa Beogradom, kada je Jugoslavija priznala Istočnu Nemačku, u Zapadnu Nemačku su pohrlile stotine hiljada jugoslovenskih “gastarbajtera”, koji će godinama slati milijarde maraka u uvek praznu jugoslovensku kasu.
Hruščov je prihvatio Tita, ali kada je, krajem pedesetih, SSSR počeo da zavodi disciplinu u istočnom bloku, Tito je doneo novi program SKJ, počeo ponovo da kritikuje Moskvu i odnosi dve zemlje su ponovo zahladneli. Mao Cedung je bio ljut na Hruščova što mu je obećao, ali nije isporučio atomsku bombu i smišljao je kako da “treći svet” privuče sebi, a za to mu je bio potreban Tito. Početkom šezdesetih Ču Enlaj je preko generala Vua u Beogradu, Titu ponudio da zajedno organizuju antisovjetski međunarodni komunistički pokret. Tito je odbio, Kinezi su se dugo ljutili, a Kardelj je napisao “Socijalizam i rat”.
Posle Maove smrti, Hua Guofeng je Tita pozvao u Peking, priredio mu veličanstven doček i pred zaprepašćenim ambasadorom Drulovićem ga oslovio “druže Tito” (tj. da ga u Pekingu više ne smatraju “revizionistom”), a mrzovoljni gimnazijalci su morali ponovo da bacaju cveće na Tita kada se vratio u Beograd.
Tito je Kinezima pomogao da se ponovo zbliže sa istočnom Evropom, zapadnim “evrokomunistima” i nesvrstanima, a pokušao da ih zainteresuje i za samoupravljanje. Kinezi se nisu dali ubediti jer je Deng Sjaoping više verovao Amerikancima. Pentagon i Cija su početkom šezdesetih još uvek voleli Tita iako ih je nervirao svojim kritikama rata u Vijetnamu. U to vreme su, počeli da sumnjaju u budućnost “jugoslovenskog eksperimenta” i da se pitaju šta će biti sa njegovom zemljom kada maršal jednog dana umre. Svoju politiku prema Jugoslaviji, međutim, nisu promenili pošto je Tito i dalje spretno igrao na kartu nesvrstanosti. Poslednji put je ulogu “oca nesvrstavanja” i branioca njegovih fundamentalnih principa odigrao na VI kongresu nesvrstanih na Kubi, sa svojim prijateljem Fidelom Kastrom. Kao jedini sovjetski saveznik u zapadnoj hemisferi, Kuba je spremno prihvatila tezu Leonida Brežnjeva o “prirodnom savezništvu” “drugog” i “trećeg sveta”, Tito se u Havani “odlučno” suprotstavio, i Istok i Zapad su bili oduševljeni svojim štićenicima i obasuli ih novcem. Tito i Kastro su se uz kubanske cigare verovatno još dugo smejali.
(Nastaviće se)