Vruće leto 1968.

PROBLEM s komunističkim zemljama, koji je i doveo do njihovog nestanka, bila je ekonomija. Planska privreda u SSSR je nastala u uslovima nerazvijenosti i ratne ekonomije i to je, u osnovi, ostala do samog kraja. Na početku, sistem se dobro pokazao i u SSSR i u Kini i u zemljama u razvoju, ali bi problemi nastali čim bi ova društva iskoračila iz nerazvijenosti, obično već posle prve “petoljetke” (petogodišnjeg plana), kada bi državna kontrola i odsustvo tržišnih zakona počeli da koče razvoj.
Krajem dvadesetih godina DžDž veka, međutim, planska privreda je imala svoje prednosti nad liberalnom ekonomijom. SSSR je izbegao Veliku krizu, Nemačka se tridesetih godina brzo oporavila, a Kejnz i Ruzvelt su polazeći od Lenjinovih ideja reformisali kapitalističke privrede. Civilni kejnzijanizam će posle rata u Evropi biti okosnica socijaldemokratske “države blagostanja”, a vojni kejnzijanizam će sve do danas ostati stub vodećih zapadnih privreda. U SSSR problemi su se javili već dvadesetih i Lenjin je morao da uvede NEP (“Nova ekonomska politika”), krajem šezdesetih godina nešto slično su pokušali Jevsej Liberman u SSSR i Reže Njerš u Mađarskoj, u Kini je Čen Jun pokušao isto sredinom pedesetih, u Jugoslaviji je privredna reforma krenula u prvoj polovini šezdesetih.
Staljin je, međutim, shvatio opasnost i nije imao milosti prema Buharinu i drugovima koji su nestali u “čistkama”, Mao Cedung je Čen Junove ideje o tržištu zamenio “Velikim skokom napred” (zbog koga su milioni seljaka umrli od gladi), a ni Tito se nije ustručavao da se, krajem šezdesetih godina, otarasi “liberala”. U sva tri slučaja motivi obračuna s reformatorima bili su slični: liberalizacija u privredi pretila je partijskom monopolu u politici.
Na početku stvari su u Jugoslaviji izgledale nešto bolje. Jugoslavija je, iz geopolitičkih razloga, već krajem četrdesetih prešla iz sovjetske u američku orbitu, određena liberalizacija je počela krajem pedesetih, zbog sukoba sa Staljinom Jugosloveni su morali da smisle “treći put” između staljinizma i “revizionističke” socijaldemokratije i neizbežni Kardelj se setio da bi to mogao da bude “samoupravni socijalizam” o kome su maštali pariski komunari. Otvaranje prema Zapadu pedesetih i šezdesetih godina donelo je neke sveže ideje i, pre svega, mnogo svežih kredita i to je učinilo da njena privreda, ali i društvo u to vreme krenu s mrtve tačke. Veliki privredni sistemi (“lokomotive razvoja”) nastali sredinom šezdesetih po uzoru na američke korporacije (“Geneks”, “Ineks” i sl) biće sve do kraja kičma jugoslovenske privrede, a ono što je u Beogradu izgrađeno posle rata nastalo je uglavnom u to vreme pod uticajem srpskih “liberala”.

U Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji i ostalim republikama šezdesete godine su bile godine privrednog napretka i brzog rasta životnog standarda, Jugosloveni su počeli da kupuju “vespe”, pa “fiće” a imućniji i “tristaće,” koje je
“Zastava” pravila na osnovu prve “Fijatove” licence na Istoku Evrope. Prosečni jugoslovenski radnik je sa svojom platom mogao u to vreme svojoj porodici da priušti svake godine letovanje na Jadranu, a kasnije i neizbežni šoping u Trstu. Za razliku od ostalih istočnih Evropljana, Jugosloveni su pasoše dobili već krajem pedesetih. Novi vetrovi počeli su da duvaju i u jugoslovenskom filmu, pozorištu, medijima, nauci i društvu u celini.
Privredna reforma je, međutim, otvorila političke probleme. Pošto su dobili vlast u preduzećima, direktori su počeli da traže reč i u politici, pojava prvih “GG preduzeća” (preduzeća “grupe građana”) je produbila socijalne razlike i korupciju, logika tržišta je da od bogatih pravi još bogatije, a od siromašnijih još siromašnije, i u Jugoslaviji su razlike “Sever-Jug” bile sve vidljivije, naročito između razvijene Slovenije na severu i nerazvijenog Kosova i Metohije na jugu.
Prvi znaci slabljenja partijskog političkog monopola pustili su iz boce i duhove nacionalizma, a javio se i sukob između Titovih “prvoboraca” i mlađih generacija koje su tražile svoje mesto pod političkim suncem Jugoslavije. Novine su prvi put posle rata počele bojažljivo da kritikuju “drugove” na vlasti, a Lola Đukić i Novak Novak su počeli da snimaju prve političke satire na TV. Sredinom šezdesetih godina, bilo je i ideja da bi Tito mogao da ode u zasluženu penziju i da bi SKJ trebalo da dobije neku vrstu opozicije u SSRNJ.

Svemu je došao kraj 1968. kada se Tito našao na udaru s različitih strana. U Beogradu su studenti izašli na ulice s idejama pariskih “šezdesetosmaša” i prvi put su se jugoslovenski “sinovi komunizma” sukobili s očevima koji nisu dali vlast i odgovorili su pendrecima. U Prištini na ulice su prvi put izašli i Albanci. U Pragu su na ulice izašli građani, a Varšavski pakt je ušao u Čehoslovačku. Godinu dana ranije, i Arapi su pomislili da mogu da uđu u Izrael, pa je Izrael ušao na Sinaj, Hebron i na zapadnu obalu Jordana. Tito je zaključio da je vreme za akciju, poslao policiju na studente, tenkove JNA na Kosovo i Metohiju, naoružao republike (ONO i DSZ).

U to vreme, Amerikanci su počeli da sumnjaju da li im je Jugoslavija uopšte više potrebna. Ambasada u Beogradu je slala u Vašington depeše da u Jugoslaviji ne ide sve kako treba, nije im bilo sasvim jasno da li su Brionski plenum i smena Rankovića bili obračun između liberala i komunista ili prve republičke čarke, nerviralo ih je što je Tito ponovo počeo da kupuje oružje od SSSR, a ne od njih, a zabrinuli su se kada je Tito počeo da kritikuje njihovu politiku u Vijetnamu i na Bliskom istoku i počeo obračun sa “šezdesetosmašima” i “crnotalasovcima”. Jugosloveni su se zabrinuli kada je u to vreme američki savetnik za nacionalnu bezbednost Helmut Zonenfeld rekao da SAD ne bi bacile atomsku bombu na SSSR ako bi Varšavski pakt posle Čehoslovačke ušao i u Jugoslaviju.

CIA je počela da lupa glavu: šta da radi s Jugoslavijom posle Tita? I Tito je čuo poruku, ali je protumačio na svoj način. Još je imao Kardelja i svoje prvoborce, nesvrstani su ga i dalje voleli, a ni odnosi sa Brežnjevim, uprkos čestim razmiricama, nisu bili tako loši kao u Staljinovo vreme. Ni odnosi sa Vašingtonom jošnisu bili zabrinjavajući. Kada je Ričard Nikson došao u Beograd 30. septembra 1970, kolona “mercedesa” se protegla od Slavije do Terazija. Titovi “bezbednjaci” čak nisu dozvolili da američke kolege iskrcaju blindirani “ševrolet” američkog predsednika, jer je Tito i dalje imao poverenja u svoj blindirani “mercedes”. I Nikson je još imao poverenja u Tita.
(Nastaviće se)