I posle Tita Tito

POČETAK sedamdesetih godina je budio nade da bi “socijalizam - svetski proces” (tako se govorilo u Jugoslaviji) ili “svetski socijalistički sistem” (kako su govorili Sovjeti) mogao konačno prevagnuti. Sjedinjene Države su se povukle iz Vijetnama, u “trećem svetu” su komunističke države nicale kao pečurke posle kiše, Arapi su počeli da koriste naftu kao oružje, “Rimski klub” je govorio o “granicama rasta”, u Evropi su nestale poslednje diktature a u “trećem svetu” poslednje kolonije, na kontinentu se pojavio “evrokomunizam” a u Francuskoj je na vlast došao socijalista Fransoa Miteran.
U spoljnoj politici ni Jugoslaviji nije išlo loše: poslednji talas dekolonijalizacije doveo je u Ujedinjene nacije još jedan broj nesvrstanih zemalja, a Jugoslavija je, prema istraživanju kanadskih stručnjaka, postala jedna od deset najuticajnih zemalja u svetskoj organizaciji.
Amerika je, međutim, posle Vijetnama počela ozbiljno da razmišlja o sebi i svojoj ulozi u svetu. Henri Kisindžer je otputovao u Peking, sreo se sa Mao Cedungom i sa Ču En Lajem potpisao “Šangajski kominike”. Posle su Amerikanci odlučili da dignu ruke od “svojih” diktatora i posvete se ljudskim pravima i diktature u svetu su počele da padaju jedna za drugom. Onda su počeli da govore o detantu i da u Helsinkiju pregovaraju sa Sovjetima, a u “treću korpu” KEBS-a su ugradile ljudska prava. U tome se naročito istakao predsednik Džimi Karter. Kada je u Iranu izbila Homeinijeva islamska revolucija, pasdarani su zauzeli američku ambasadu, Amerikanci su nespretno intervenisali i Karter je morao da ode. Brežnjev je pomislio da je kucnuo čas i ušao u Avganistan, a CIA je preko Osame bin Ladena počela da naoružava talibane. Amerikanci i Sovjeti su odlučili da u Evropi instaliraju rakete srednjeg dometa kojima bi iz Frankfurta na Majni gađali Frankfurt na Odri i obrnuto, dok bi Vašington i Moskva ostali van dometa. Evropljanima se to nije dopalo. “Drugi hladni rat” je počeo.
Amerika je i sama počela da se menja. Braća Kenedi su uklonili “lovce na veštice”, dali prava crnim Amerikancima i platili glavom, Lindon Džonson je neuspešno ratovao u Vijetnamu i tiho menjao Ameriku, dugogodišnji direktor FBI i žestoki antikomunista Edgar Huver je umro. Posle smrti Mao Cedunga u Kini je na vlast došao Deng Sjaoping koji je umeo sa Amerikancima. Kada mu je Karter postavio pitanje ljudskih prava u Kini, Deng ga je, prema “Njusviku”, upitao u čemu je problem. Karter je odgovorio: “Vaši građani ne mogu da putuju u inostranstvo”, a Deng je hladnokrvno rekao: “Koliko vam ih treba? 20-30 miliona? Samo pošaljite brodove u Šangaj.” Posle je čak zaratio sa Vijetnamom zbog čega je Mao bio spreman da uđe u rat i sa Amerikom.
U trenutku kada je izgledalo da je komunizam na domaku trijumfa, u Americi su se pojavili neki novi proroci koji su počeli da propovedaju novu religiju - neoliberalizam. U ekonomiji, novi prorok se zvao Milton Fridman, a u politici Fridrih fon Hajek. Shvatili su da je ekonomija Ahilova peta komunizma, da Sovjeti i dalje “prave rakete kao kobasice”, ali da su piljarnice u Moskvi i dalje prazne i da istočni Evropljani vole da putuju kao i zapadnjaci, ali da nemaju pasoše. U Mađarskoj je Janoš Kornaj počeo da priča o “ekonomiji oskudice”. Onda su Zilog, Intel i Motorola napravili prve mikroprocesore, pojavio se prvi mikroračunar koji nije bio igračka (“ejpl II”), IBM je napravio prvi PC koga su Tajvanci počeli da kloniraju, a Amerikanci su, nešto kasnije, od vojnog Arpaneta napravili civilni Internet. “Revolucija mikroprocesora” (kako su govorili neoliberali) ili “treća tehnološka reovolucija” (kako su govorili marksisti) je mogla da počne.
U Aziji su se, pored Japana, pojavili neki novi “tigrići” (Južna Koreja, Tajvan, Hongkong i Singapur) kojima će se kasnije pridružiti i “veliki zmaj”, Kina, koji su Ameriku i svet zatrpali jeftinom robom.
U Britaniji je na vlast došla Margaret Tačer, koja je prva počela da primenjuje u praksi neoliberalne ideje i engleska privreda je poletela. “Gvozdena ledi” nije oklevala da pokaže zube do tada svemoćnim sindikatima koje su prvi osetili Entoni Skargil i njegovi velški rudari koji su na kraju shvatili da je sa njihovim rudnicima gotovo, a zatim argentinski generali koji su brzopleto pokušali da zauzmu Foklandska ostrva. Tačerka je poslala britansku flotu na Foklande i pokazala da njeni brodovi još uvek nisu za bacanje. Posle je na vlast u Americi došao Ronald Regan koji je možda bio osrednji glumac u Holivudu, ali je, oslonjen na neoliberale i revoluciju mikroprocesora, postao uspešan predsednik u Vašingtonu.
Uživevši se u ulogu popularnih Spilbergovih junaka, Ronald Regan je SSSR nazvao “imperijom zla” i Sovjete blefirao “ratom zvezda” (SDI - “Strateška odbrambena inicijativa”) za koji je još bilo rano, a Sovjeti su odgovarali SS raketama koje nisu bile sasvim precizne, pa su morali da im ugrađuju bojeve glave od pet megatona s kojima ionako nije bilo važno da li će pogoditi Vašington, Virdžiniju ili Merilend.
BreŽnjev je umro u Moskvi. Posle su umrli Černjenko i Andropov i Sovjeti su izabrali prvog reformatora - Mihaila Gorbačova, koji je govorio o “perestrojci” (privredne reforme), “glasnosti” (demokratiji) i “novom mišljenju” (sporazumu sa Zapadom). Gorbačovljeve ideje nisu bile loše, ali ni on nije izvukao glavnu lekciju iz neuspeha sovjetskih reformatora (Lenjinov NEP, Liberman, Trapeznjikov i dr.) - da komunizam nije moguće reformisati. Evropa se uplašila od “drugog hladnog rata” koji su Vašington i Moskva vodili na njenom prostoru, ali i od azijskih tigrova i sve moćnije Kine. Prvi put, Nemci s obe strane Berlinskog zida su počeli da razmišljaju o ujedinjenju, a u tome su im se pridružili i ostali Evropljani. Harizmatični predsednik Komisije EZ Žak Delor je iskoristio pogodan trenutak i Zajednica je sredinom osamdesetih usvojila “Belu knjigu” i “Jedinstveni evropski akt”, dva dokumenta koji će učvrstiti međunarodni prestiž EZ i otvoriti put evropskoj integraciji u devedesetim godinama. Pritisak na istočni blok je dalje rastao, a Marksovi sledbenici nisu znali kuda dalje.
Jugosloveni su i dalje uživali u plodovima svog minulog rada i po OOUR-ima se svađali oko varijabile, Englezi i Amerikanci su se slatko smejali jugoslovenskim prevodima ZUR-a, Tito se nadao da je u “evrokomunistima” i evropskim neutralnim državama pronašao nove saveznike, Slovenci i Hrvati su u “radnoj zajednici Alpe-Adrija” otkrili Evropu i da Jugoslavija ima alternativu, a Srbi su se zabavljali samoupravljanjem i gunđali zbog Ustava iz 1974. Kada je Tito je umro maja 1980. njegovi generali su smislili doskočicu “I posle Tita Tito” i nastavili po starom. Nisu primetili da se svet nepovratno promenio i da samoupravljanje i nesvrstavanje ne idu zajedno s neoliberalnom revolucijom. Nisu im pomogle ni diplome Fort Levenvorta i drugih elitnih američkih vojnih škola. Jugoslavija se našla na pogrešnoj strani istorije.
(Nastaviće se)