Bestseler druga Kardelja

SEDAMDESETE su počele dramatično u Jugoslaviji. Prvo je u Hrvatskoj izbio pokret koji su Srbi nazvali “maspok” (“masovni pokret”), a Hrvati “hrvatsko proleće” (po uzoru na “praško proleće” 1968. godine). I dok se iz srpskog ugla radilo o prvoj velikoj eksploziji nacionalizma u Jugoslaviji (nije bila prva, kosovski Albanci su već 1968. godine izašli na ulice) iz hrvatskog ugla se radilo o demokratskom pokretu koji je uzdrmao temelje komunističke Jugoslavije. Tito je u Karađorđevu 1971. godine održao sednicu partijskog vrha, smenio čelnike SKH - Miku Tripala i Savku Dabčević-Kučar, sproveo čistku u hrvatskoj partiji i na čelo doveo proverene ljude, među kojima je bilo i Srba.
Posle je Tito to isto uradio i u Srbiji gde je smenio lidere SKS - Marka Nikezića i Latinku Perović, počistio “anarholiberale” i “tehnomenadžere” (smenjeno je oko 3.500 direktora), “praksisovce” je izbacio s Filozofskog fakulteta,a Vladu Revoluciju i mnoge “šezdesetosmaše” i “crnotalasovce” poslao u zatvor. Zatim je doveo proverene partijske kadrove i obnovio kult ličnosti.
Zemlja je slavila “Titove i naše jubileje”, a omladinci su mu i dalje donosili “štafetu mladosti” na Stadion JNA. Generaciji koja se već bila navikla na “Bitlse” i “Rolingstonse” to se nije dopalo. Na trijumfalnom povratku Tita iz SSSR, Severne Koreje i Kine 1977. godine gađali su ga cvećem koje je Lazar Koliševski spretno hvatao sedeći u Titovom “ševroletu”. Jugoslovensko društvo se više nikada neće oporaviti, a mnogi misle da je tada počeo sunovrat druge Jugoslavije.
Edvard Kardelj je, po običaju, napisao knjigu. Zvala se “Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja” i svi su morali da je čitaju.
Onda je donet novi (i poslednji) jugoslovenski ustav. Albanci su dobili autonomiju, a Srbi su počeli da govore o “asimetričnom federalizmu” i “prevlasti pokrajina nad republikom”. Nije im se dopalo što je Srbija bila jedina jugoslovenska republika koja je imala pokrajine. Zaboravili su da je drug Lenjin još početkom veka u članku “Korak unapred, dva koraka unatrag” rekao da je “najopasniji nacionalizam hegemonističke nacije”. Zato su Rusi i Srbi poslednji dobili svoje komunističke partije. Kardelj je u svojoj knjizi napravio razliku između “mladog” i “starog Marksa”, napisao ZUR i dokrajčio privrednu reformu iz šezdesetih. Samo malobrojni su primetili da je umesto već dotrajalog Marksa inspiraciju našao u francuskom anarhosindikalisti s kraja DžIDž i početka DžDž veka, Žan-Žozef Prudonu, koji je maštao o “slobodnim asocijacijama udruženih radnika”, “odumiranju države” i neograničenom federalizmu. Put u pakao bio je uvek popločan dobrim namerama.
Novac je i dalje stizao sa Zapada. Posle “naftnih šokova” izazvanih izraelsko-zapadnim ratovima cena nafte je skočila, a zapadne banke su preplavljene jeftinim “petrodolarima” koje su delom plasirale u “trećem svetu” kroz jeftine kredite. Tito je u Havani branio od Kastra “fundamentalne principe nesvrstavanja”, a Amerikanci su i dalje potpisivali čekove. Prvi put su, međutim, očekivali da im Jugoslavija i vrati kredite. Jugosloveni su, po navici, trošili, republike su se zaduživale ne pitajući Narodnu banku u Beogradu (što bi: novi ustav im je dao za pravo), a NBJ je posle morala da traži od svetskih stručnjaka da popišu dugovanja pošto nije znala koliki je dug zemlje. Stručnjaci su izračunali da se radilo o svoti od oko 20 milijardi dolara.
Posle je nastupila “svetska dužnička kriza” iz koje ni Titovi naslednici ni druge zemlje u razvoju nisu umeli da izađu. Jugoslavija je brojala poslednje dane.
U kulturi, poslednji trzaj umiruće zemlje doneli su “novi talas” u jugoslovenskom filmu (Kusturica i drugovi) i KPGT, poslednji pokret u JU pozorištu (skraćenica od reči “Kazalište, gledališče, pozorište, teatar”). Hrvatski režiser Vatroslav Mimica snimio je film o Banović Strahinji, poslednjem Srbinu koji je oprostio neverstvo svojoj ženi.
U MEĐUVREMENU, Poljacima je bilo dosta komunizma, organizovali su sindikat “Solidarnost” (opozicione partije su bile zabranjene), a njegov lider Leh Valensa je preuzeo od Tita primat najpopularnijeg lidera na istoku.
Njemu je primat kasnije preuzeo prvi poljski papa na tronu svetog Petra u Rimu. General Jaruzelski je izveo vojni udar, prvi u istoriji komunizma, verovatno uveren da je bolje da to on uradi nego Varšavski pakt. Posle su i Mađari zaključili da im je dosta “gulaš komunizma” Janoša Kadara i nastavili gde su stali 1956. godine.
Na vlast u Moskvi je došao Mihail Gorbačov, koji je hteo “perestrojku” i “novo mišljenje”, a u Vašingtonu Ronald Regan, koji nije više hteo da se igra “mačke i miša” sa istočnim blokom. Amerika se oporavila od Kenedijeve vijetnamske avanture dok se Sovjetski Savez nikada nije oporavio od avganistanske avanture Leonida Brežnjeva.
Na kraju je i Istočnim Nemcima bilo dosta Štazija i “Trabanta” i 1989. godine srušili su Berlinski zid. Niko nije primetio da Zapadni Nemci nisu mnogo slavili jer su znali ko će platiti račun ujedinjenja i obnove “istočnih pokrajina” koji je sredinom devedesetih premašio 1.600 milijardi maraka. Posle su prestali da broje.
Nemce su sledili i drugi i nepunih mesec dana posle pada Berlinskog zida komunizam je otišao u istoriju u čitavoj istočnoj Evropi, osim u Rumuniji i Jugoslaviji. Godine 1990. ukinut je Varšavski pakt, a 1991. godine i Sovjetski Savez. Jeljcin i lideri sovjetskih republika su se prvo dogovorili u Belovesu o raspuštanju SSSR, a potom su obavestili Gorbačova da država čiji je bio predsednik - više ne postoji. Beogradska televizija je prenosila u svet uživo slike rumunske revolucije.
U Jugoslaviji, samo još Slobodan Milošević je verovao da Jugoslavija postoji. Kada su sovjetski generali pokušali da 1991. godine izvedu vojni udar protiv Gorbačova u Moskvi, jedina čestitka je stigla iz Beograda. Boris Jeljcin Miloševiću to nikada nije zaboravio. Zapad još manje.
(Nastaviće se)