Afera “Akile Lauro”

PODRŠKA SAD učinila je da Jugoslavija dugo ostane po strani pritiska kome su bile izložene druge komunističke zemlje. U prvoj polovini sedamdesetih godina stvari u svetu su počele da se menjaju. SAD je, posle završetka rata u Vijetnamu, pokazivo određene znake popuštanja prema istočnom bloku i prihvatio inicijivu SSSR (koja je došla preko Rumunije) o pregovorima o miru i saradnji u Evropi na konferenciji za čije je sedište odabrana prestonica neutralne Finske - Helsinki.
Razmirice između blokova dugo će blokirati napredak konferencije, ali će grupa evropskih nesvrstanih i neutralnih zemalja omogućiti da se one prevaziđu i 1975. u Helsinkiju je potpisana povelja KEBS-a koja je imala tri “korpe”: “helsinški dekatlon” (načela), ekonomsku saradnju i “slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja” (ljudska prava).
Brežnjev je mislio da je postigao cilj jer je SAD priznao posleratne granice u Evropi, dok su Sjedinjene Države, koje su u to vreme počele zaokret u spoljnoj politici, u poslednju “korpu” ugradile ljudska prava. Amerikanci su ipak bili nezadovoljni, smatrali su da je Džerald Ford (koji je zamenio Niksona posle afere “Votergejt”) popustio pred Brežnjevom i nisu ga ponovo izabrali.
Evropa je ušla u novu epohu, “treća korpa” KEBS će se pokazati kao prava mina postavljena ispod istočnog bloka, širom tadašnjeg komunističkog sveta će početi da se stvaraju helsinški komiteti za zaštitu ljudskih prava, a komunistička Jugoslavija će prvi put posle rata otkriti da je evropska zemlja: u vatri međublokovskih sporenja u Helsinkiju pridružiće se grupi evropskih neutralnih i nesvrstanih zemalja i, za nagradu, dobiti pravo da organizuje “konferenciju kontinuiteta” KEBS-a: za tu priliku je sagradila (na kredit, kako bi drugačije?) i Sava centar u Beogradu.
DA bi politici ljudskih prava dala kredibilitet, Amerika je prepustila “svoje” diktatore širom sveta njihovoj sudbini i u Evropi će u to vreme s istorijske scene otići poslednje tri diktature - u Portugalu, Španiji i Grčkoj - koje će Evropa prigrliti i zasuti novcem (tzv. južno proširenje EZ). Narodi u istočnoj Evropi (pre svega Poljaci i Mađari) su shvatili poruku, a iz tog vremena u Jugoslaviji je ostala i legenda (za koju niko do sada nije ponudio dokaze) da je francuski predsednik ponudio i Titu da uđe u EZ. Navodno, Tito je francuskom izaslaniku odgovorio: “Zar očekujete da Jugoslavija napusti nesvrstane?”
Razvoj evropske integracije će dobiti novi obrt, a Jugoslavija će i pre Titove smrti poći u drugom pravcu. Svet je, međutim, još voleo Jugoslaviju i na Titovoj sahrani će se okupiti svi svetski državnici, izuzev američkog predsednika Džimija Kartera, koji je poslao svoju majku. Zaokupljeni otplatom dugova iz poslednje Titove decenije i međusobnim kavgama, Jugosloveni nisu shvatili da više ne uživaju zaštitu Zapada i, pod parolom “I posle Tita Tito” nastaviće po starom. Sredinom osamdesetih, Regan će ih grubo probuditi.
Amerika je u to vreme počela da se aktivnije bavi problemom terorizma, a prve na meti će se naći arapske zemlje koje je Tito podržavao. Sticaj okolnosti je hteo da u trenutku kada se američki nosač aviona “Saratoga” uputio u prijateljsku posetu Dubrovniku, Abu Abas, jedan od vođa palestinskog Fataha, otme italijanski brod “Akile Lauro” i zatraži oslobađanje grupe svojih saboraca iz izraelskih zatvora.
Zapovednik “Saratoge” je dobio naređenje da njegovi avioni presretnu “Akile Lauro” i oni su, izgleda, poleteli u trenutku kada je američki nosač već bio u jugoslovenskim vodama. Američki “fantomi” su primorali italijanski brod da se vrati u Palermo, karabinijeri su uhapsili Abu Abasa i drugove koje je Farnezina (italijanski MIP) brže-bolje ukrcala u avion JAT-a i poslala u Beograd, koji ih je prosledio u Bukurešt, odakle ih je Čaušesku avionom “Taroma” vratio u Bejrut.
Gnev Amerikanaca sručio se na Beograd, a nesrećni Raif Dizdarević, tada savezni sekretar za inostrane poslove, doživeo je da mu američki državni sekretar Džordž Šulc, pesnicom lupa po stolu. Amerikanac nije propustio da mu kaže da CIA već odavno zna da Jugosloveni obučavaju pilote Sadama Huseina, grade mu skloništa za avione (tako su ih dobro napravili da Amerikanci nisu uspeli da ih unište tokom Zalivskog rata), treniraju Palestince i sarađuju sa nekim od poznatih svetskih terorista. I danas se u obaveštajnim krugovima prepričava legenda da se tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove Franjo Herljević, u Beogradu sreo i sa najpoznatijim teroristom tog vremena, Ramirezom Sančezom Karlosom.
Sudbina Jugoslavije je bila zapečaćena, a zapadni “hladni ratnici” će shvatiti da Jugoslavija više ne uživa zaštitu Vašingtona i obrušiće se na nju najpre na Kosovu. Slobodan Milošević, koji je uvrteo u glavu da je Titov naslednik, u tome će im svesrdno pomoći. Krajem osamdesetih, američki kongresmen Robert - Bob Dol se zainteresovao za Kosovo, otputovao najpre u Beograd, gde je ledeno primljen, a potom i u Prištinu gde su ga Albanci oduševljeno dočekali. Po povratku, svoje iskustvo će preneti i grupi kolega u Helsinškom komitetu Kongresa, među kojima su bili Antal - Tom Lantoš, Denis de Končini, Džozef Bajden, Džozef - Džo Diogardi i drugi.
Istorija će se nastaviti pričom da su Diogardija (koji je italijansko-albanskog porekla) iz američkog Kongresa, navodno, isterali srpski i grčki lobi i on će sa svojom suprugom Širli Mekloj-Diogardi u Vašingtonu osnovati “Američko-albansku građansku ligu” (za one koje to interesuje, njen veb sajt se nalazi na adresi njnjnj.aacl.com), najmoćniju organizaciju albanskog lobija u SAD.
Mreža albanskog lobija će se ubrzo proširiti po Njujorku (gde u Bronksu i Bruklinu žive mnogobrojni Albanci s Kosova), a potom i po čitavoj Istočnoj obali, zbog čega će mu se uskoro pridružiti američki političari s tog područja, poput Eliota Engela, kongresmena iz Njujorka, i drugih.
Istorija američko-jugoslovenskih odnosa će potom nezadrživo krenuti silaznom putanjom, Helsinški komitet američkog Kongresa će devedesetih usvojiti mnoge rezolucije o ugroženosti ljudskih prava u Srbiji i vremenom oštricu američke politike prema istočnoj Evropi usmeriti na Miloševićevu Srbiju, koja je dobila neslavnu titulu “poslednjeg bastiona komunizma” u Evropi.
Ćutanje Beograda na kritike iz Vašingtona Milošević će pokušati da prekine tek u proleće 1992. godine organizacijom proslave neobične godišnjice američko-jugoslovenskih odnosa, kojom je hteo da SAD pošalje poruku da u vrtlogu jugoslovenske krize očekuje da Vašington bude na njegovoj strani. Portparol Stejt departmenta Margaret Tatvajler gnevno mu je odgovorila da se “Vašington okreće u gnevu i frustraciji prema Beogradu”. Poruka nije mogla biti jasnija.
(Nastaviće se)