Razlaz na - Vidovdan

POČETKOM osamdesetih, Jugoslavija je od “privilegovanog partnera Zapada” postala glavobolja zapadnih prestonica. Još su smatrali da im je Jugoslavija potrebna ali su zbivanja u njoj posle Titove smrti krenula drugim tokom. Ni istočni blok više nije delovao tako monolitno, pošto su najpre Poljaci, zatim Mađari a na kraju i Istočni Nemci uzeli stvar u svoje ruke. Krajem sedamdesetih, u sumrak Titovog života, američki ambasador u Beogradu Lorens Iglberger se žalio da u Beogradu ima samo dva sagovornika s kojima je vredelo razgovarati. Jedan od njih je bio Slobodan Milošević.
Kasnije je sa prijateljima u Vašingtonu ušao u upravni odbor firme “Jugo-Amerika” M. Birklina, koja je počela da uvozi jugoslovenske automobile. Ni tu nije imao sreće: firma je ubrzo bankrotirala a Lari Iglberger je morao dugo da se pravda na Kapitol hilu. “Jugo” je bio slabašan za američko tržište, časopis “Tajm” ga je proglasio za “najgori automobil 1985. godine”, američki “popartisti” su od njega posle pravili neverovatne figure, čak ga je i Brus Vilis vozio u filmu iz serije “Umri muški” a krah projekta “Jugo-Amerika” je postao deo ikonografije brodoloma druge Jugoslavije.
Ronald Regan je 1982. godine, u svojoj direktivi NSD 54 (“Direktiva o nacionalnoj bezbednosti”), naložio američkoj diplomatiji da pribegne oprobanom metodu američke politike u istočnoj Evropi - “diferencijaciji” - koja je nekada dala toliko dobre rezultate u Jugoslaviji. Stav SAD prema istočnoevropskim zemljama zavisio je od njihove spremnosti na demokratske i tržišne reforme, smanjenja zavisnosti od SSSR, poštovanja ljudskih prava i kooperativnosti prema Zapadu. Za razliku od pedesetih, istorija ovoga puta nije bila na strani Jugoslavije jer su SAD dobile trku sa SSSR, a Poljaci i Mađari su brže razarali istočni blok.
Iako je iz NSD 54 izostavio Jugoslaviju (i Albaniju), Regan je 1984. godine objavio direktivu o američkoj politici prema Jugoslaviji (NSDD 133) u kojoj je i dalje podržavao Jugoslaviju, ali je postavljao uslove. Varšavski pakt je još delovao opasno. Smrt Brežnjeva i dvojice njegovih naslednika (Černjenka i Andropova), posledice rata u Avganistanu i sve vidljivija neoliberalna revolucija na Zapadu primoraće i SSSR na promene.
Kada je na vlast u Srbiji 1987. godine došao Slobodan Milošević, Amerikanci su se ponadali jer su u njemu videli “mladog i energičnog čoveka koji je zaljuljao Titov brod”. Verovali su mu sve do Vidovdanskog sabora na Kosovu polju 1989. godine, gde je prvi put izgovorio reč “rat”, posle čega su dvojica prisutnih službenika američke ambasade poslali telegram u Vašington da je “sa Miloševićem gotovo i da Amerika više nema šta da od njega očekuje”. Američki ambasador Voren Zimerman je organizovao diplomatski bojkot. Došao je samo turski ambasador. Kada su ga pitali zašto je to učinio, odgovorio je: “Kako da izostanem s proslave naše pobede?”
Pre dolaska u Beograd, Zimerman se sa Iglbergerom dugo dogovarao koju poruku da ponese. Poruka je, na kraju, glasila da SAD podržavaju opstanak Jugoslavije, ali ne vojnim sredstvima. Kada je Zimerman po dolasku u Jugoslaviju prvo posetio Ibrahima Rugovu u Prištini, Milošević dugo nije hteo da ga primi. U to vreme nije voleo da prima strane diplomate. Nije primao ni sovjetskog ambasadora. Previše ga je podsećao na Gorbačova. Milošević je hteo da bude Titov naslednik, ali nije mnogo naučio od Tita.
Posle kraha reformi poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića, “Njujork tajms” je 28. novembra 1990. godine objavio tekst svog tadašnjeg urednika Dejvida Bajndera pod naslovom “Očekuje se skori raspad Jugoslavije”. Početak teksta je glasio: ”Američke obaveštajne službe procenjuju da će se federalna Jugoslavija raspasti, najverovatnije u narednih 18 meseci, i da je građanski rat u toj višenacionalnoj balkanskoj zemlji verovatan.” Stejt department se još nadao, ali je CIA iz Beograda već 15. novembra prenela Markovićevu izjavu da “akti najviših državnih organa Slovenije, Srbije i delom Hrvatske neizbežno vode zatezanju političkih odnosa u Jugoslaviji i direktno ugrožavaju opstanak zemlje...”.
SITUACIJU obeležavaju rastući nacionalizam i separatizam i alarmantno pogoršanje međunacionalnih odnosa, koje dovodi do nasilja, drastičnog ugrožavanja javne bezbednosti, mira i sigurnosti građana”. Lideri triju republika su u to vreme složno radili na rušenju Markovića. Bajnder je ostao jugonostalgičar i to mu njegovi šefovi kasnije neće oprostiti. Zaoštravanje na Kosovu bilo je povod da američki Kongres 24. januara 1991. zakaže debatu na temu “Jugoslavija i KEBS”. Kongresmen Denis de Končini je tom prilikom izneo novi američki pogled na Jugoslaviju. Rekao je: “Jugoslavija danas prolazi kroz duboku krizu čiji je Kosovo tragični deo. Sukobi, zasnovani na nacionalnoj i etničkoj mržnji u Jugoslaviji, takvih su razmera da mi moramo insistirati na ljudskim pravima. Za sve one koji su godinama pratili zbivanja u Jugoslaviji, podele nisu ništa novo. Mogućnost stvarnog raspada federacije je, međutim, danas mnogo izvesnija nego ikada pre.”
De Končini se potom zapitao šta SAD i druge zainteresovane članice međunarodne zajednice mogu učiniti da ohrabre demokratski i miroljubiv ishod krize: “Naša istorijska podrška politici ljudskih prava, demokratiji i samoopredeljenju naroda (ironično deluje podatak da su ovo bili razlozi zbog kojih je Vudro Vilson zagovarao stvaranje Jugoslavije) je, izgleda, u oštroj suprotnosti s našom tradicionalnom politikom podrške jedinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, a naši pokušaji rešenja konflikta izgleda nailaze na malo onih koji žele da ih čuju u području gde su bes i mržnja toliko duboko ukorenjeni.” De Končini je zaključio: “Pored toga, možda je tačno i da je jedinstvena Jugoslavija danas manje važna za naše nacionalne i zapadne interese pošto izgleda da više nema opasnosti od Sovjetskog Saveza, zbog čega je postojanje strateške tampon-države kakva je Jugoslavija bilo potrebno ...”
Jugoslovenskoj tragediji više ništa nije stajalo na putu.
(Nastaviće se)