Duboki tragovi utopije

DRUGA Jugoslavija” je nadživela svog tvorca tačno jedanaest godina i tri meseca. Politička i ekonomska kriza u zemlji, vidljiva u poslednjim decenijama njegovog života, pretvoriće se posle njegove smrti u krizu same jugoslovenske ideje. Uzroci krize bili su prisutni od njenog nastanka ali su ih autoritarni karakter režima, hladni rat i spretno maršalovo balansiranje između Vašingtona i Moskve dugo držali pod kontrolom.

Titova smrt podudarila se s početkom dubokih promena i na Zapadu i na Istoku koje će obeležiti svet na kraju veka. Zapad će ući u ono što su levičari nazvali “trećom tehnološkom revolucijom” a desničari “neoliberalnom revolucijom”. Ne samo u Jugoslaviji, nego i u Evropi i širom sveta komunizam, onako kako su ga zamislili Lenjin i Staljin, gubio je tlo: u Evropi je nestao a u Kini crvena zastava je dobila smisao o kojem ni Marks ni Mao nisu mogli ni da slute.

Druga Jugoslavija nikada stvarno nije iskoračila iz ovog sistema. Šansu za to je možda imala sredinom šezdesetih ali je jugoslovenska reforma (kao, uostalom, i sve tadašnje reforme u komunističkim zemljama) doživela neuspeh posle koga je, sedamdesetih, usledila restauracija komunističkog režima u kojoj su bili sadržani uzroci njegovog kraja. Titove čistke u Hrvatskoj, Srbiji i drugim republikama početkom sedamdesetih zaustavile su smenu generacija na čelu zemlje, vratile na vlast veterane i sprečile da se njegova zemlja otvorenih očiju suoči s izazovima koje su donele osamdesete.

NeŠto slično se dogodilo i u SSSR i drugim komunističkim zemljama. Izuzetak je bila Kina gde je Deng Sjaoping učinio da generaciju Maoovih saboraca početkom osamdesetih zamene najpre šezdesetogodišnjaci, potom pedesetogodišnjaci a danas Kinom vladaju ljudi u četrdesetim i tridesetim, školovani u SAD i Evropi koji su svoju zemlju, tokom samo četvrt stoleća, izveli iz beznađa Kulturne revolucije i uveli u XXI vek. Da li zato što su Titove čistke imale najmanji domet, da li zato što je njihova republika bila najbliža Zapadu, u Jugoslaviji ovu lekciju prvi su shvatili Slovenci. Kada nisu uspeli (ili nisu želeli) da uvere ostale da je vreme za promene izgubili su interesovanje za zajedničku državu. U tome im je u Srbiji svesno ili nesvesno pomogao Slobodan Milošević koji nije shvatio ono što su znali njegovi prethodnici: da bez Slovenije nema ravnoteže između Srba i Hrvata, a da bez nje nema ni zajedničke jugoslovenske države.

Slovenci, kao i Hrvati i Srbi, početkom XX veka su se opredelili za Jugoslaviju vođeni nacionalnim interesima: prva Jugoslavija im je omogućila da prežive kraj Habzburške monarhije dok je druga Jugoslavija približila državne granice granicama njihovog etničkog prostora. Krajem osamdesetih, Jugoslavija više nije nudila odgovore, a Slovenci su alternativu najpre potražili u Radnoj zajednici Alpe-Adrija, prvoj regionalnoj grupaciji u Evropi koja je prekoračila “gvozdenu zavesu”, a potom je i našli u evropskoj integraciji.
Za razliku od njih, Srbi nisu ni tada bili sigurni da li im je druga Jugoslavija bila uopšte potrebna. Istorijske činjenice govore da je Titova Jugoslavija nastala u Drugom svetskom ratu ne samo pobedom nad fašizmom nego i pobedom nad monarhijom i srpskim građanskim političarima okupljenim u izbegličkoj vladi u Londonu. Nalet fašizma, uticaj SSSR i građanski rat su ipak učinili da srpska levica ostane privržena Jugoslaviji. Kada je, početkom šezdesetih, konfederalna koncepcija prevagnula nad unitarnom koncepcijom Jugoslavije neki od njih su ustuknuli a kada je, sredinom sedamdesetih, stvorena konfederalna Jugoslavija u Srbiji su zazvonila zvona na uzbunu, napisana je “Plava knjiga”, Srbi su se pobunili protiv “asimetričnog federalizma” i dominacije pokrajina nad njihovom republikom.

Kada su se, nepunih godinu dana posle Titove smrti, pobunili i Albanci na Kosovu, Srbija je bila spremna za novog vođu a sticaj okolnosti je hteo da, umesto srpskog Žana Monea, Gorbačova ili Havela, dobije Slobodana Miloševića, ličnost koja je neraskidivo bila vezana za stari režim.
Dotadašnji sukob jugoslovenskih konfederalista i unitarista i razvijenih i nerazvijenih tako je u očima sveta, uz malo veštine političkog marketinga, dobio i karakter sukoba komunizma i demokratije u trenutku kada je Evropa slavila pad Berlinskog zida i kada u Moskvi nije bilo više nikoga (izuzev, možda, maršala Jazova) ko je bio spreman da uđe u rat radi odbrane blokovskog poretka. Jazova su uklonili sami Rusi a njihova zemlja, koja je za vreme Gorbačova i Jeljcina učinila prve korake, a danas izgleda privodi kraju svoj preobražaj od “prve zemlje socijalizma” u privrednu i političku silu HHI veka.
Ostatak te priče nije tema ovog teksta a biće, izgleda, potrebno još dosta vremena da bi ostatak bivše Jugoslavije, s izuzetkom Slovenije, našao svoje mesto “u Evropi”, tj. u svetu koji je nastao krajem HH veka. Ostaje pitanje: gde je mesto Josipa Broza Tita u istoriji? Veliki lideri dugo umiru: Francuzi još lupaju glavu s Napoleonom, Kinezi dugo nisu znali šta da rade s Mao Cedungom a Rusi ni danas ne znaju šta će s Lenjinom i Staljinom.

Jugoslovenska tragedija je vratila na scenu “titonostalgiju” a početkom ove decenije maršal je oživeo u virtuelnom svetu Interneta na sajtovima “Slobodna Jugoslavija”, “Titolend”, “Titovil” i dr. Začudo, većina njih je nastala u Sloveniji i Hrvatskoj, republikama koje su prve izašle iz “Titolenda”. Poslednjih godina, svakog maja ispred Titovog mauzoleja u Beogradu stvaraju se redovi hodočasnika među kojima, pored njegovih sve starijih veterana, ima i onih koji su rođeni posle maršalove smrti.
S druge strane, mnogo je i onih koji veruju da je Tito bio diktator, da je njegova autoritarna vlast sprečila političko i demokratsko sazrevanje zemlje i da je zbog toga druga Jugoslavija bila samo pauza između dve etape građanskog rata koji je 1991. nastavljen tamo gde je 1945. godine prekinut. Kusturica je na tu temu snimio film “Podzemlje”. Međutim: bez obzira na to kakvu će ocenu istorija dati Titu i njegovom vremenu, jedno je izvesno: Tito i zemlja koju je stvorio i kojom je gvozdenom rukom vladao do smrti ostavili su trag u istoriji komunističke utopije i istoriji Evrope u XX veku.      

K R A J