Palata “Rosija”

TE 1906. godine Igor Rahmanjinov komponuje svoju drugu simfoniju, slavni pisac Karduči dobija Nobelovu nagradu za poeziju, a u Beogradu počinje da niče velelepna palata. U centru srpske prestonice, na samo stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama, počelo je da se pokazuje najveće privatno zdanje u Srbiji, koje je na svojim zidovima imalo napis: Palata “Rosija”.
Gradnja palate je otpočeta u proleće 1904. na uglu Kralj Milanove i Balkanske ulice, na imanju gospodina Svetozara Vukadinovića. Kako je zabeležio Dimitrije C. Đorđević, hroničar starog Beograda, kuću Boška Tadića posle njegove smrti nasledila je gazdarica Stana Boškova, kako su je zvali Beograđani. Ali, ona je ubrzo prodala kuću, pa su njeni novi vlasnici postali kafedžije Bogosav i Miloš Marjanović. Kao vispreni poslovni ljudi, braća Marjanović su kuću pretvorila u han, odnosno u kafanu i konačište za putnike namernike i trgovce, koji su poslom dolazili u prestonicu.
Branislav Nušić, hroničar beogradskih zbivanja, je zabeležio da je pravi kum bio Stanislav Kaćanski, koji je dao ime hanu i kafani “Velika Srbija”, jer je tu dolazila, kako je pisao Nušić, “srpska gospoda da pije bermet i da se napaja rodoljubljem”. Što znači da se u kafani dosta govorilo o politici i prilikama u Srbiji.
U kafanu “Velika Srbija” stalno je, pored Nušića, dolazio i Stevan Sremac.
Niški pisac je voleo vino, flautu i kafanske pevačice. Kada je primljen u Srpsku akademiju nauka, novinari su ga lepo opisivali: - Vazda čist, ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Kravatu je nosio meku i svilenu. Cipele šiljaste. Svi su se u kafani divili tim cipelama. Šešir mek i nakrivljen na stranu. Pažljivo je savijao cigaretu. Podsmevao se onome ko je nosio zdepasto skrojen kaput, rečima:
“Izgleda kao žandarm u civilu!”
Sremac je bio beskrajno duhovit, pa je jednom u kafani zadirkivao profesora Aleksandra Belića, koji je bio kratkovid. Uvek kad je ručao, profesor se saginjao do tanjira, a Sremac bi ga pitao:
- Šta radite, profesore?
- Ručam, gospodine Stevane!
- A ja pomislio da opravljate sat!
Braća Bogosav i Miloš Marjanović su han preprodali gospodi Mitru Vrankoviću i Nikoli Vučkoviću, prestoničkim trgovcima, a ovi su ga prodali gospodinu Svetozaru Vukadinoviću, uglednom direktoru Srpskog brodarskog društva.
Prva ideja gospodina Vukadinovića je bila da han “Velika Srbija” pretvori u svoju porodičnu kuću, ali zbog događaja u samom Beogradu, to nije ostvareno.
Voljan da radi, on tada dođe na ideju da dovede neko rusko osiguravajuće društvo u Srbiju.
I on ode u Rusiju da traži jedno takvo društvo. Ali, to nije bio lak posao. Glavni direktor društva “Rosija” Roman Ivanovič Poicl shvatio je Vukadinovićevu ideju i pristao na nju.
- Koliko bi takva kuća trebalo da košta? - upita direktor Poicl.
- Milion dinara - odgovori Vukadinović.
- Mi u Rusiji, gospodine, računamo samo na rublje. Neka košta milion rubalja - odgovori mu Roman Ivanovič Poicl, smejući se.
I, tako je rođena palata “Rosija”, današnji hotel “Moskva”.

DRŽAVNI ARHITEKTA
KONKURS za zgradu osiguravajućeg društva “Rosija” u Beogradu bio je raspisan 1905. Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva “Rosija” odlučila se za Ilkićev projekat. Jovan Ilkić je bio dvorski arhitekta, Zemunac koji je znatno uticao na razvoj arhitekture u Srbiji u poslednjoj četvrtini 19. i početkom 20. veka.


MONOGRAFIJA
RASKOŠNU monografiju o prvom i jednom od najlepših srpskih hotela priredili su Marko i Dušan Lopušina. “Novosti” prenose najzanimljivije delove iz monografije, koja svedoči o tome kako se u ovom hotelu stvarala, beležila i pisala istorija Srbije u 20. veku.
(Nastaviće se)