Princ poezije

JOVAN Deretić, autor dela “Kratka istorija srpske književnosti”, zabeležio je svojevremeno da je hotel “Moskva” bio gnezdo srpske moderne književnosti. Ona je rođena iza balkanskih i posle Prvog svetskog rata.
Već 1919. osnovana je “Grupa umetnika”. Članovi ove grupe stvaralaca, koji su se okupljali u kafani “Moskva”, bili su: pisci Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, slikar i pesnik Sibe Miličić, muzičar Miloje Milojević, slikar i umetnički kritičar Branko Popović, Todor Manojlović i Stanislav Vinaver. Vinaver je govorio da je kafana “Moskva” “leglo naše literature”.
U početku je među novim, buntovnim piscima, kaže Jovan Deretić, najistaknutiji bio Miloš Crnjanski. On se u “Moskvi” pojavio 1919.
Njegova zbirka pesama “Lirika Itake” izazvala je oštre polemike. Povratak vojnika, što je i sam Crnjanski bio, iz tuđine u zavičaj, upoređen s Odisejevim povratkom na Itaku, poslužio je kao opšti okvir ne samo za antiratnu liriku nego i za neobično smelo, tipično avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti i mitova nacionalne kulture.
Stanislav Vinaver je živeo u Sarajevskoj ulici broj 13. Matematičar i muzičar po obrazovanju, bio je “zaljubljen u reč i sluh”. Kad bi ušao u kafanu, Jovan Skerlić bi rekao:
- Vinaver je dobra glava, ali mlada glava koja se puši!
U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac i bio jedan od 1.300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, preživeo je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina”.
Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh Vinavera posvetio novinarstvu i književnosti. Bio je pripadnik šarolike grupe mladih i novih “modernističkih” srpskih književnika.
I Rastko Petrović je u svojoj mladosti živeo u Beogradu i svraćao u “Moskvu”. Profesor Aleksandar Deroku u svom dnevniku “Beograd u uspomenama” o tome svedoči: - Rastko nikad nije bio ono što se zove kafanski čovek, ali kad je reč o kafani, onda, ipak, treba pomenuti jednu - “Moskvu” na Terazijama. Kad god su vremenske prilike dozvoljavale, sedelo se napolju. Društvo je bilo raznoliko. Sastojalo se, ipak, pretežno od pisaca, pesnika, skulptora, slikara i novinara. Zadirkivali su se. Sibe je pitao Rastka zašto se muči sa tim stihovima, a ovaj mu je odgovarao pitanjem, zašto se on muči sa slikarstvom, kad mu već ne ide...
“Grupa umetnika” je priređivala književne večeri i likovne izložbe, ali nije ostvarila zamisao da pokrene svoj časopis. Prestala je sa radom 1920. godine.
Najduže je u kafani iz grupe ostao Sibe Miličić, koji je i kao penzionisani sekretar Ministarstva inostranih poslova voleo da sedi u bašti hotela i svojim šeširom pozdravlja prijatelje i poznanike.
I prvi časopis sa izrazitijim umetničkim ambicijama osnovan je 1919. takođe u “Moskvi”. To je bio časopis “Misao”.
Rade Drainac, protivrečna, boemska, buntovna, lutalačka ličnost, izdavao je “Hipnos”. On je 1922. u kafani “Moskva” proglasio hipnizam, u društvu Tina Ujevića, Stanislava Vinavera, Boška Tokina, Zvonka Tomića, Petra Palavičinija i Monija de Bulija. Hipnizam je definisan kao nov pokret za ostvarenje ideje o balkanskoj kulturi.
“Rade Drainac bio je jedan od najviđenijih pisaca-boema”, zapisao je Radovan Popović. Bio je stalno bled i umoran, ali bi u “Moskvi” oživeo i galamio. Tu, za kafanskim stolom, napisao je autobiografski stih:
“...karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sija, eto to sam ja!
Pijanac, kockar, ali i nežni brat...”
Rade Drainac je rođen kao Radojko Jovanović 17. avgusta 1899. u selu Trbunje u Toplici.
(Nastaviće se)