Jedan novi Skerlić

PO povratku u Beograd, Tanasije Mladenović je obavestio Slobodana Penezića i Stanku Veselinov, ministra za kulturu u Vladi Srbije, o svemu što se sa Crnjanskim dogovorio, a problema nije bilo ni oko isplate devet stotina funti, koliki je bio dug Crnjanskog.
U jesen 1964. godine Jugoslovenska autorska agencija uplatila mu je, u funtama, i autorski honorar za štampanje "Seoba" i "Druge knjige Seoba".
Iz Firence, a potom i Pariza, javlja mu se prijatelj Dragan Aćimović. Nagoveštava da bi možda došao sa ženom i do Londona. Crnjanski mu se raduje, da natenane razgovaraju, da "kao pisci govorimo", ali ga moli da "iz programa" briše doček nove 1965. godine, i to bez daljeg, tako da i ne pokušava da ga na to nagovori, pa kaže:
"Inače u mojoj kući videćemo Vas vrlo rado i kad god hoćete, imamo dosta vremena, u našim godinama, za razgovor.
"Da sam znao ono što sad znam o mom izdavaču ne bih bio u Nemačku putovao, pa se ne bih bio ni zadužio. Dobio sam u međuvremenu holandsko izdanje knjige i video pravo čudo od neukusa, a sve je rađeno i ne pitajući pisca. Čak ne znaju ni kako se original zvao. Do danas mi se holandski izdavač nije ni javio. Poslao mi je a conto DM 1.000 to jest 2-3 od toga. 1-3 uzima nemački izdavač za 'Auslandsrechte'.
"Što se tiče knjige 'Pisci govore' (knjiga intervjua pesnika Nikole Drenovca) ima u njoj svakoga, a najmanje obuhvata ono što je sad aktuelno: rad jedne grupe, angloamerikanske, koju vode Miodrag Pavlović i J. Hristić, a koji su pomoću Vaska Pope plasirali svoju antologiju u SKZ. Stvar je za Dučića i Eliota. Vredi to da zapazite u vezi Vašeg članka kod Parežanina. 'Iskra' je pripremila za Božić paralelu 'Arene'. Ima i drugih šaljivih novosti u literaturi koje ću Vam pričati..."
Prijatelju istovremeno poručuje da će mu dug vratiti, da je iz domovine uspeo da dobije autorski honorar posle dve godine i to, kako veli, "sa svakojakim odbijanjima", ali problem je rešio, kaže, zahvaljujući "ličnom prijatelju, izuzetno".
BEOGRADSKI književni časopis "Delo" objavljuje zapažen esej Nikole Miloševića, jednog od najviđenijih srpskih esejista, a u njemu je ukazano na visoku umetničku vrednost "Druge knjige Seoba". Crnjanski Miloševiću, na samom izmaku 1964. godine, piše:
"...Još iz vremena Skerlićevog, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška, a vrlo retko prikaz knjiga, za čitaoca. A najmanje sa gledišta intelekta. U Vašem prikazu - bez obzira na to što je povoljan za pisca - prvi put nalazim ta intelektualna gledišta koja me sad, u mojim godinama, jedino još zanimaju. To što ste Vi napisali ne samo da je nov način, nego mi se čini napisano i sa znanjem savremenog literarnog aparata, a ne sa tendencijama. To je najozbiljnije u hrpi onog što sam čitao dosad o mom romanu. Kod nas obično kritičari nalaze ono što u knjizi nema, a ne vide ono što pisac želi da čitalac primeti da ima.
"Vi ste, sa Vašim prikazom, bez obzira ko ste i kakva Vas budućnost čeka, nova i lepa pojava među našim kritičarima.
"...Svašta se našlo u 'Drugoj knjizi Seoba' samo ne ono što je pisac hteo, a što ste vi našli. Iako čujem da ste mlad čovek po godinama, i tek početnik među profesorima Univerziteta, ja sam želeo da Vam kažem da sam posle mnogo godina, prvi put, čitajući Vas, video, da kritika i kod nas neće više biti samo vika na pijacama, nego da će pisac moći da računa sa ljudima koji će zapaziti i ono što je u delu bila intelektualna intensija pisca. Do sada je kritičarima bilo sve i svašta važnije od toga. Meni je naročito milo da ste u mom romanu videli tendencije koje nisu autobiografija..."
Početkom 1965. godine ljotićevski list "Iskra", koji izlazi u Minhenu, piše:
"Danas već dvadeset i pet godina živi u emigraciji pesnik i romansijer Miloš Crnjanski. U domenu srpske književnosti, ime Miloša Crnjanskog je toliko veliko i svetlo da bi se jedna nacionalno svesna emigracija mogla da ponosi da ga ima u svojim redovima.
"...A ŠTA je uradila emigracija? Ona, pre svega, nije za njega htela da se interesuje, jer nije bio član nijednog političkog emigrantskog udruženja, gde članska karta zamenjuje talenat, on se nije čak ni kandidovao kod kakve grupice za budućeg ministra ili ambasadora, onda kada komunisti dobrovoljno siđu sa vlasti i ustupe je baš predstavnicima tog klana emigrantskog! Emigracija je ostavila Miloša Crnjanskog da više-manje živi od pomoći, da ne kažem milostinje stranaca, ili da radi u podrumu nekog obućara.
"...Jedan poštovalac i učenik Miloša Crnjanskog, i sam izvanredan mladi pesnik, Dragan Aćimović, koji je radeći kao slovoslagač stvorio sebi jednu minijaturnu, retko ukusnu štampariju, učinio je da - ne srpska emigracija, jer tu ni Crnjanski ni Aćimović nisu imali nikakvih iluzija - već srpski narod dobije u nasleđe veličanstvenu poemu Miloša Crnjanskog 'Lament nad Beogradom'. Knjiga je štampana u 76 primeraka..."
Aćimović je bio kod Crnjanskog u Londonu, u januaru 1965. godine. U jednom starinskom, viktorijanskom hotelu dvojica prijatelja pili su čaj i jeli sendviče i po običaju vodili su konverzaciju sličnu onoj od pre nekoliko godina. Aćimovića je interesovala ličnost Dafine, a Crnjanski je o toj davnašnjoj ujninoj požudi govorio sa uzbuđenjem:
- Ima dosta od ujne u mojoj Dafini...
Prijatelj ga direktno pita:
- Da ste sa ujnom u Beču, na školovanju, spavali - da li bi se rodila Dafina?
Crnjanski odgovara:
- Možda ne...
Uveče, dok su se taksijem vraćali u dom Crnjanskog, ovaj mu se poveri:
- Vi ste čovek koji zna ćutati... Moji su papiri ostavljeni na sigurno mesto. Među najintimnijim, koji će biti otvoreni posle moje smrti, nalazi se vizit-karta Principesse Valmarana iz Venecije. To je bila jedna velika moja ljubav...
Aćimović ga pita - jesu li to one "maske koje su po mene došle" iz "Lamenta"? Crnjanski mu kaže:
- Vi sve hoćete da znate. Mladi ste. Doživećete otvaranje moje zaostavštine...
(Nastaviće se)