Dovoljno veliki Srbin

DESIMIR Tošić, urednik “Naše reči”, sretao je Crnjanskog u Londonu i seća se da je bio “dovoljno Srbin da bude megaloman”, koji je voleo da “bude voljen”.
Aćimović mu iz Johanesburga javlja da je jedan njegov prijatelj bio u Beogradu i da jedini restoran gde se pristojno jede i pije, a ne košta mnogo i, sem toga, ima prijatnu atmosferu, jeste bivši Auto-klub, Klub književnika. Ostalo je, veli, ili sklupo, i samo za strance, ili “sasvim balkanski”.
Prijatelj mu piše i o slučaju Mihajla Mihajlova, disidenta kojeg su vlasti u Jugoslaviji osudile zbog pisanja o Rusiji, pa Crnjanskom navodi jedan primer iz vremena okupacije Srbije:
-General Nedić izdao naredbu opštinskim vlastima da batinaju sve one koje uhvate da slušaju Moskvu i London. Jedan banatski predsednik opštine obnarodovao je vest seljacima.
Kako mnoge Lale nisu razumele odmah vest (- Fortum, o čemu se radi?), predsednik im je to ovako razjasnio: “Ja znam, braćo, da vam je srce u Moskvi i razum u Londonu, ali ne zaboravite da vam je guzica u Banatu.”
Po toj istoj balkanskoj logici beogradski izdavači pečataju onog koji je na licu mesta i čuva guzicu, a ne onog koji je “daleko od očiju, daleko od srca”...
Što se pak PEN-a tiče, ja smatram da se radi o ideološkim pobudama, mada ima i udvaranja crncima, plus komunistički prsti. Svejedno, ako PEN osudi samo Južnu Afriku a ne i ogagevelog Tita što je hapsio Mihajlova, onda znači da ima dva metra. Ako pak osudi oba slučaja, chapeau!
Taj mali Rus (misli na Mihajla Mihajlova) napisao je nešto što me taknulo do srca. “It njas one and the same hand njhich killed Garcia Lorca, Madžim Gorki, Dimitrije Tucovic (u čemu se prebacio jer Tucović je poginuo na frontu) nad Tukhachevsky.
Ja bih dodao:
“Ista koja je ubila Gorana i Svetu (Svetislava) Stefanovića, Savkovića i Božovića (Gligorija), Đoku Jarca (Jovanovića) i Vesu Brezanca.” Srećom, više ne ubijaju zbog misaone subverzije, ali je Đilas u zatvoru. Ista ruka. Iste oči, Kainove, iste uši, u Beogradu...
Ambasadoru Srđi Prici otvoreno kaže:
- Želim da odem u moju zemlju na mesec-dva. Ako budem mogao tamo da živim - ostaću.
Ako ne, vratiću se u Englesku...
Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:
Uzrok mog nepisanja, kome se čudite u vašim poslednjim pismima je vrlo prost, neće da mi nigde oprave pisaću mašinu, koja mi kvari velika slova, skače kao jarac, prlja, a ukoči se svaki čas.
Svi drže dan-dva, kažu u redu, a zatim počinje iznova. Mašinu, kao i ženu, ako ne valja od prve, trebalo bi kroz prozor. Nažalost ne mogu više da pišem rukom, pisma, jer bi bilo sasvim nečitko, rukom pišem još samo literarne beleške - a to liči, ne po značaju, ali po formi, na kvrge Leonarda.
Strpite se, dakle.
Osim toga, ni danas, na nekoliko dana pred polazak, ne znam da li ću ići na Bled. Ima nekoliko razloga, da neću moći, ali to nije za štampu. U svakom slučaju do septembra ići (ću) u posetu u Jugoslaviju.
Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.
PROĆI ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).
U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.
Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.
U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.
Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!
Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.
On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.
“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.
Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.
Sneveselilo me je nešto drugo, ali ni to nije za štampu.
“Prosveta” ovih dana pušta u prodaju “Tri poeme”.
Videćete štampu.
Pošto imam mnoge neprijatnosti, ovde, a mnogo posla oko puta, ovoliko u žurbi...

USKORO DOLAZIM
UPRAVNIKU Kolarčevog narodnog univerziteta Milanu Đokoviću poručuje da će uskoro doći u zemlju:
I ja se nadam da ćemo se videti ovog leta, najposle, a pre nego što dođem na Kongres na Bledu, svakako bih, prvo, u Beograd došao.
Nadam se da je moje srce za radost čvršće, nego Balokovićevo (Zlatko, poznati violinista jugoslovenskog porekla, koji je živeo i umro u Americi).
Ima sedamdeset dve godine.
A dvadeset četiri godine živi u emigraciji.
(Nastaviće se)