Nigde “gvozdene zavese”

TAČNO 29. jula, Miloš Crnjanski stigao je na pristanište u Dover - s putničkim koferom, zimskim kaputom i šeširom. Zajedno s njim na brodu su bili ambasador Srđa Prica sa suprugom Vukicom. Upravo to je i bio uslov Crnjanskog - da putuje isključivo sa njima. Opsednut raznim fobijama, kao što je strah od naše ekstremne emigracije, verovao je porodici Prica, sa kojima se, otkako su u Londonu, sprijateljio, i u čijem je domu proveo bezbroj lepih časova.
- Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina, govorio je pred polazak. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene - sada babe...
Bio je, već na brodu, nervozan, uplašen. Jednog trenutka upitao je Pricu:
- Šta da ponesem od stvari?
Ovaj mu je odgovorio smejući se:
- Ćebe...
Zajedno sa stvarima ambasadora krenule su, ranije upakovane, i neke stvari Crnjanskog. Nešto nameštaja ostavio je u Londonu. Supruga je ostala - dogovorili su se bili da joj Crnjanski javi kada ona da dođe, ako je sve u redu...
Po dolasku u Francusku, zajedno su stigli u Pariz. Odatle je ambasador Prica krenuo u Opatiju, gde je imao vikend - kuću, a Crnjanski je otišao u Zapadnu Nemačku, u Augsburg, da se “seti starih uspomena”, a potom u Minhen, kod prijatelja zubara. Odatle je krenuo prema Trstu i Opatiji, kod Price.
Iz jugoslovenskog konzulata u Trstu, Srđi Prici je u Opatiju stigla poruka da hitno dođe. Kada se Prica javio telefonom konzulu Rudiju Janhubi, ovaj mu je rekao:
- Ovde je došao Crnjanski. Ima kartu za London, ako vi ne dođete po njega...
Istog dana krenuo je bračni par Prica u Trst, a u Jonhubinom stanu zatekli su društvo kako pije slovenačku rakiju, uz srpski kajmak.
- Znao sam da ćete doći - rekao je Crnjanski, obradovan kao malo dete.
Iz Trsta su zajedno krenuli istog dana u Jugoslaviju. Bio je kraj jula i lep letnji dan. Na graničnom prelazu Kozina, formalnosti su brzo obavljene, tako da su bez zadržavanja nastavili put dalje, prema Opatiji. Crnjanskom je bilo čudno - nije mu, u stvari, bilo jasno: kako to nema “gvozdene zavese”, nema milicije na svakom koraku, kako se u emigraciji pisalo i govorilo.
Napisao je odmah po dolasku pismo Vidi, u London - bio je oduševljen, razdragan, ozaren. Rano je odlazio na plažu, na kupanje, a zatim dugo šetao obalom, sve do Rijeke, grada njegove mladosti, u kojem je pohađao trgovačku akademiju.
Jednog dana, sasvim slučajno, našao se u društvu i Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, i sa njim je otišao na Učku, gde su zajedno ručali.
“Politika” je objavila vest na dva stupca, sa slikom: “Književnik Miloš Crnjanski u Jugoslaviji” i napisala da se odmara na jadranskoj obali, ali ne kaže i gde. Bilo je to 25. jula 1965. godine.
U Johanesburg, Draganu Aćimoviću poslao je poruku: “Pamflet o napadu emigracije na mene odložio sam. Nadam se da ćete prikupljati ono što se o meni bude pisalo. Biće jednog dana neuzalud.”
Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle - Koče Popovića:
“Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.
Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.
Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:
“... Ovo je Amerika...”
U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno... Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda - bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.
Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.
Na putu se dogodila nevolja - jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.
Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu - šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.
Kaže da ima još jednu dramu “koja će biti senzacija”, a koja se, veli, zove “Ju ha ha”. Govori i o svom novom romanu:
- “Roman o Londonu”, to će biti moja labudova pesma! Kao što je “Lament” labudova pesma u stihu... “Roman o Londonu” je labudova pesma u prozi...
Prav kao mladić, čilog koraka svakodnevno je u šetnji Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom... A, onda se zatvara u svoju hotelsku sobu, gde radi na svojim rukopisima.
Tu, u sobi hotela “Ekscelzior”, pretrpanoj knjigama, svežnjevima rukopisa, neraspakovanim stvarima, prima mlade psice koji žele da ga pozdrave - on je za njih kultni pisac. Dolaze mu na poklonjenje. Jednome od njih, koji ga je pitao:
“Kada se Marina Cvetajeva vratila u Rusiju - ubila se, Kuprin kad je stigao - sagao se i poljubio rodnu grudu: šta ćete vi uraditi? - odgovorio je: “Ni jedno, ni drugo...”
(Nastaviće se)