Očaran velikim Teslom

STIŽE Crnjanskom, 3. oktobra 1965. godine, u hotel pismo od Vojislava Jovanovića Maramboa, nešto starijeg ispisnika, bivšeg diplomatskog činovnika, književnog istoričara i urednika “Srpskog književnog glasnika”, vrsnog znalca narodne književnosti:
“Dopustite mi da Vam, iako nešto dockan, poželim srdačnu dobrodošlicu o Vašem dolasku u Beograd.
Ne kažem: povratku, jer sam Vas osećao uvek prisutnim u našoj sredini, u koju ovoga puta, bez lažne skromnosti, ubrajam i sebe kao Vašeg starog poštovaoca i prijatelja.
Ja danas živim uglavnom sa svojim kolegama i više-manje celo Vaše delo nalazi se nadomak moje ruke: otvaram ga po volji i sa uživanjem.
Zdravlje (poremećeno) ne dozvoljava mi česte izlaske, ali se ipak nadam da ću Vas uskoro sresti - možda čim sneg zaveje Avalu, gde će biti za Vas skijanja - ako Vas ne privuče Kopaonik ili Šara.
Očekujući to, ja Vam dostavljam priloženi Vaš rukopis koji ste mi poverili 1927. ili 1928. godine kao podsetnik za jednu biografsku belešku o Vama, u tada projektovanom novom izdanju “Srpske čitanke” koju sam izradio još pre onoga rata sa pokojnim M. Ivkovićem.
Do toga izdanja nije došlo; rukopis je ostao neupotrebljen, on je Vaša (i opšta) svojina.
Sa prijateljskim pozdravom Vaš odani...”
Početkom oktobra 1965. Crnjanski odlazi u Novi Sad. Došao je na obdanicu, a dočekali su ga Mladen Leskovac i Boško Petrović, prvi ljudi Matice srpske. Ručali su na Petrovaradinskoj tvrđavi - dan je bio lep i sunčan, pravo miholjsko leto.
Crnjanski je bio u svom iznošenom londonskom odelu, ali ga je “nosio gospodstvenom jednostavnošću i ležernošću”.
Krajem oktobra održano je na Kolarčevom univerzitetu, u velikoj dvorani, književno veče posvećeno Crnjanskom. Sala je bila prepuna, a govorio je Nikola Milošević, asistent Univerziteta, a zatim su čitani odlomci iz “Seoba” i “Lament nad Beogradom”. Piščeve reči da “nastavljamo tamo gde smo stali pre trideset godina”, među zvaničnicima u vlasti primljene su s podozrenjem.
Prehladio se tih dana - dobio je grip. Predlažu mu bliski prijatelji jednog lekara, on odbija, drugoga, trećega...
Sve odbija. O svakom se raspituje - ko je, šta je, iz koje je porodice. Najzad se odlučuje za dr Mihaila Bogdanovića, internistu bolnice “Dr Dragiša Mišović”. Sa njim će se sprijateljiti i on će narednih godina, sve do piščeve smrti, voditi brigu o njegovom zdravlju.
Polovinom novembra 1965, na memorandumu hotela “Ekscelzior”, u Kneza Miloša 5, odgovoriće na svojoj staroj pisaćoj mašini Vojislavu Jovanoviću Marambu:
“Dragi profesore,
primio sam Vaše pismo davno, ali u jurnjavi svojih prvih dana, posle 25 godina, u Beogradu, nisam stigao da Vam se javim.
Sve dok ne budem dobio stan, teško da bih mogao da otpočnem posete kod onih koje bih rado posetio, pa mi ostaje samo da Vam kažem da me je Vaše pismo mnogo obradovalo.
Ja nisam zaboravio Bled, iz godine 1940, otkad sam otišao, ne predvidevši to, razume se, u inostranstvo na 25 godina. A Vi znate da su Rimljani to smatrali za težu kaznu od smrtne.
Nisam zaboravio ni onu lepu damu koju ste Vi poslednje veče odveli na kocku, dok sam ja sa njenom ćerkom igrao.
Sudbina svakom deli njegovu ulogu dubokom mudrošću.
Hoću da kažem samo da Vas se sećam uvek rado i da će mi biti milo da se, kad dobijem stan, viđamo.
Želim Vam svako dobro. Sa srdačnim pozdravom..”.
Krajem1965. emigrantska štampa se opet okomila na Crnjanskog. Londonska “Naša reč” piše da se Crnjanski “najzad privukao Beogradu: najpre, preko Hrvatskog primorja, kao turist, da bi se na kraju obreo sa svojim ’Lamentom nad Beogradom’”. Emigranti, zatim, pišu:
“Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku.
Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja...”
U emigraciji ga kritikuju - da je “uvek bio težak i neprijatan čovek”.
U decembru 1965. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu počinju probe komada “Tesla”, u režiji Borislava Borozana. Teslu igra Vasa Pantelić. U “Ilustrovanoj politici” Crnjanski, tim povodom, izjavljuje:
“Postavljanju drame ’Tesla’ prethodio je jedan neobičan događaj.
Pozorišno delo počeo sam da pišem još u detinjstvu i baš pre neki dan u starim koferima koji su ostali sačuvani, pored slika oca i majke, pronašao sam i, neveštim dečjim rukopisom napisan, svoj tekst drame ’Gundulić’.
Neobično sam se obradovao... Ali, vratimo se na dramu ’Tesla’, za koju sam tokom vremena napisao šest verzija.
Pišući je, nisam pisao putem egzibicionista - Beketa ili Joneska - jer sam smatrao da komad o najvećem naučniku treba svako da razume, da ne sme privlačiti samo ekskluzivan krug mladih pozorišnih entuzijasta i snobova... Pitate - zašto me je privukla ličnost Nikole Tesle?
Iz toliko razloga da ih sve ne bih mogao nabrojati. Možda zato što je Tesla bio simbol jedinstva naših naroda...
Bio sam dečak od deset godina kad je Tesla, već slavan, došao u Beograd da prisustvuje puštanju u rad prvog telegrafa za Niš.
Na proslavi društva koje je nosilo njegovo ime, sreo se sa pesnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem, čije je ’Đuliće’ obožavao i, razdragan poljubio Zmaja u ruku!...”
“Prosveta” objavljuje tri poeme Miloša Crnjanskog (“Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”), a Matica srpska i Srpska književna zadruga u zajedničkoj biblioteci “Srpska književnost u sto knjiga” objavljuju njegove dve knjige: “Lirika, proza, eseji i Lament nad Beogradom, Serbia” i “Seobe” (priređivač Živorad Stojković).
(Nastaviće se)