Akademija - ne, hvala!

GODINA 1971. označila je jedan izuzetan događaj u novijoj srpskoj književnosti: iz štampe je izašo “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog. Na pitanje novinara - zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne o našoj - pisac kaže:
- Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.
Predrag Palavestra, povodom ovog romana, piše u “Politici” da je “pojava ’Romana o Londonu’ Miloša Crnjanskog radostan praznik današnje srpske književnosti”, a zatim dodaje:
“Moderan roman, kakav se ni u većim književnostima ne piše čak ni svake decenije, ’Roman o Londonu’ osvetljava neke vidove egzistencijalne moralno-psihološke dileme bespomoćnog čoveka epohe raseljenih lica.
Svoj univerzalni i kosmopolitiski duh ta knjiga ostvaruje na taj način što čoveka čini osnovom kosmičke tragedije.”
U januaru 1972 godine, u Teatru poezije u Beogradu, izvedena je, u adaptaciji i režiji Jovana Putnika, “Lirika Itake”.
POVREĐEN je zbog odnosa Srpske akademije nauka i umetnosti prema njemu. O tome i novine pišu - Crnjanski je u Odeljenju za jezik i književnost predložen za dopisnog člana.
On je taj predlog sa indignacijom odbio - posle šezdeset godina književnog rada i skoro osamdeset godina života, “taj nivo” mu nije odgovarao, bio je uvredljiv.
U izjavi “Večernjim novostima” Crnjanski je objasnio kako je do svega ovog došlo:
- Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam sa njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka. Bilo bi smešno da ulazim posle njih, i to kad punim sedamdeset devet godina...
Uostalom, nikada ne bih nionako postao njihov član. Zadovoljan sam svojim delom i to mi je najveća nagrada.
Reklama mi nije potrebna, kao ni svakom dobrom piscu, jer mi nismo ni glumci ni pevači.
Prepustimo to mesto ljudima koji žele karijeru. O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno. Kao o Sartru, koji je odbio Nobelovu nagradu...”
“Roman o Londonu” jednoglasnom odlukom žirija dobio je početkom 1972. NIN-ovu nagradu kritike, u konkurenciji četrdesetak romana. Tim povodom Crnjanski kaže novinarima:
- “Roman o Londonu” sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sam...
Pisati danas roman, to je konjski posao. Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim...
No, ja ne želim da mnogo govorim o mukama koje sam imao pišući ovu i druge knjige. Držim se one Bikonsfildove: “Nikad nemoj da se potužiš, i nikad nemoj da tumačiš!”
... Meni je potreban samo fizički odmor, pošto još ne osećam da mi nedostaje mentalna svežina. Ne plašim se da ću duhovno osiromašiti, uprkos godinama. Videli ste, Palavestra je pojavu “Romana o Londonu” nazvao praznikom srpske književnosti.
Ja ne znam da li je to tačno, ali smatram da je ova knjiga praznik mog književnog dela.
Zar onda, u sedamdeset devetoj godini života, ne bih imao razloga da budem zadovoljan.
Istovremeno, Crnjanski izjavljuje:
- Roman, naime, nikako ne treba primiti kao biografski... U njemu ima nešto od mojih iskustava, ali nikako ne treba verovati kako sam svaku dogodovštinu prethodno morao osetiti na svojoj koži.
Kao što ni autor kriminalističkih romana ne učestvuje u revolveraškim dvobojima koje opisuje - tako ni iza fabule “Romana o Londonu” ne stoji moj život.
To je, u stvari, knjiga o jednom Rusu koji nije bio knez, niti se zvao Rjepin...
U KLUBU “Politike”, na svečanosti kojoj su prisustvovali istaknuti kulturni i javni radnici Beograda, među kojima su bili i viđeni pisci, kao što su Dušan Matić i Branko Ćopić, Crnjanskom je uručena 20. juna 1972. NIN-ova nagrada za roman godine.
O dobitniku nagrade govorio je književni kritičar, član žirija dr Draško Ređep, s kojim se on davno, još iz Londona, dopisivao.
Krajem toga meseca, Crnjanski će boraviti u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Prihvatiće, tom prilikom, i ponudu Ređepa, koji je direktor “Neoplanta-filma”, da se “Seobe” ekranizuju. On se sam ponudio da napiše scenario, a da režiser bude Aleksandar - Saša Petrović.
Treći program Radio-Beograda emituje “engleske uspomene” Crnjanskog: “Prvi pomeni Srba u Engleskoj”, “Britansko-balkanske veze”, “Kelti u našim rekama”, “Vendski trag u Britaniji”, “Odnosi Velike Britanije i Srba u prošlosti”, “Engleski istoričar Turaka o Kosovskoj bici”...
“Roman o Londonu” je događaj sezone u anketi “Politike”. Crnjanski na to kaže:
- Ne mogu da kažem da mi ne prija sva ta larma koja se digla oko mog “Romana o Londonu”. Dobre kritike, nagrada, drugo izdanje koje je ubrzo došlo do čitalaca, daju mi pravo da kažem da je - bar za mene - to bio događaj sezone.
Iz štampe izlaze “Odabrani stihovi” Crnjanskog. Sam pesnik je sačinio ovaj izbor za “Nolitovu” antologiju.
I pri kraju ove godine još jedna izjava Crnjanskog, uoči rođendana, u oktobru:
- Sakriću se toga dana i provesti ga bez slavlja. Uopšte, književnik u ovim godinama treba da ućuti, da pregleda šta je napravio i da se drži po strani...
Institut za književnost i umetnost u Beogradu objavljuju “Zbornik radova o Milošu Crnjanskom”.

(Nastaviće se)