Mislim najviše o smrti

PITA velikog pisca Dragoslav - Zira Adamović, urednik "Politike": - Ko je na vas presudno uticao i zašto?

- Kazao bih ovo: moj otac Toma Crnjanski i moj učitelj u srpskoj osnovnoj školi, u Temišvaru, Dušan Berić, bili su prvi uticaji ... Pamtim oca kad je, u Ilanči, čitao uvodne članke Svetozara Markovića i ratni dnevnik Pera Todorovića. Kad je umro, ostao mi je iza njega pun sanduk raznih knjiga i mnogo godišta "Zastave" i "Straže". Ta je literatura ostavila dubokog traga u meni. Učitelj Berić bio je izuzetan čovek. Čitao nam je Igoa, Merimea, bio je sjajan glumac, nama, đacima koji smo ga netremice gledali, pričao je o Žanu Valžanu i gotovo ga glumio pred nama....

A onda, kao da se prisetio:

- U stvari, mislim da na mene niko nije pojedinačno uticao. Uticali su, svakako, svi pisci koje sam čitao. Dok je broj pisaca i štampanih knjiga bio mali, pisac je mogao da zapazi ko je - ako je - na njegovo stvaranje uticao. Danas, kada prosečan pisac čita hiljade knjiga i poznaje stotine pisaca, lično, teško bi mu bilo reći ko je na njega stvarno uticao... Čitao sam celog života. Uobražavam da dobro čitam latinski, još u detinjstvu sam učio grčki, naučio sam rano mađarski, potom nemački i francuski; na Rijeci sam učio italijanski, zatim engleski, španski, portugalski. Ruski sam učio znatno kasnije, mogu da čitam vrlo dobro, da govorim ne.

U MAJU 1973. dobija još jedno priznanje: nagradu "Disovog proleća", tradicionalnog priznanja koje Čačak dodeljuje u spomen na pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na putu za Čačak svraće u Gornji Milanovac, gde posećuje kuću u kojoj se rodio njegov prijatelj i kolega, profesor Momčilo Nastasijević. Sa njim su pesnik i istoričar književnosti, tako reći, i vršnjak Božidar Boža Kovačević, onda Gvozden Jovanić, Sava Lazarević, Milosav - Buca Mirković... Na prigodnoj svečanosti u Domu kulture u Čačku, o Crnjanskom su govorili Radomir - Rade Konstantinović i Nikola Milošević, a zatim je Crnjanski govorio o svojim uspomenama na Disa i Skerlića. Posetio je i Ovčar banju i neke od manastira, a u razgovoru za časopis "Gradac", na pitanje: "Ima li nešto što nije hteo da napiše?", odgovara:

- Svaki književnik pri kraju života može da vam kaže da je mnogo stvari hteo, "mnogo hteo, mnogo započeo", pa onda nije mogao da napiše. A ima kod svakog književnika i nešto što je smetalo, od čega je odustao. Ja sam nekoliko puta u svojim intervjuima, koji su uneti u našu književnost, rekao da "Seobe" nisu ono što je trebalo da budu... Izašle su samo tri knjige, u stvari, dve. Da li ću ja napisati još jednu, ili dve knjige, zavisi od života...

Pitaju ga šta sada radi?

- Vi pitate mene, čoveka koji puni osamdesetu godinu, o čemu misli. Mislim najviše o smrti. Mislim o onome što je bilo i što će biti. To nije strah od smrti. To je jedno pomirenje s tim da prolazimo, "kao što prolazi žuto lišće", kaže još Omir... I, prema tome, razmišljam o tim stvarima, uređujem svoju biblioteku, bacam ono što ne treba da postoji, gledam ono što me interesuje... Prema tome, o tome mislim... I pišem... Možda neke stvari neću objaviti, ali to je moja privatna stvar...

Bio je raspoložen. Pričao je okupljenim prijateljima i poštovaocima svoje dogodovštine iz bliže i dalje prošlosti, kao što je ova kada ga je posle Prvog svetskog rata primio ministar prosvete:

- Hteo sam da mu polaskam. Rekao sam mu: "Gospodine ministre, sa svojom bradicom vi ličite na Đuru Jakšića." Zar na tu pijanduru? - rekao mi je ljutito...

PESNIK i kritičar Milan Komnenić razgovarao je sa Crnjanskim za časopis "Delo" - o njegovom jeziku, stilu, sintaksi.

- Mnogo su se pitali kako sam došao do mog jezika. Jezik je posledica života, kretanja od Temišvara, gde se nije govorilo čisto srpski, ali se u mojoj porodici govorilo čisto srpski, pa kretanje do Beograda i dalje, života mog, koji je vezan za zemlju bio, pa sam prema tome, i govorio tako. Šta sam pravio ja od tog jezika? Prvo, smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno...

Komnenić ga pita o pesnicima, o kritici. Crnjanski odgovara:

- Ono što je bilo ružno u našoj kritici, svinjarije, u odnosu prema meni, jeste, što su neprekidno pronalazili šta sam ja: te Mađar i mađarska kultura, te ne znam ova kultura, te ona... Ma nije, brate! Ja sam isto što i drugi ovde. Ja, razume se, danas, ne mogu reći da to sve nije bilo. Bilo je, bio sam fanatik, ali to se kondenzovalo.

Voli da prošeta Terazijama, da svrati do "Moskve" ili u "Nolit", do Save Lazarevića, na kafu, na razgovor. U jednom od tih razgovora kod svoga izdavača povela se reč o Jovanu Dučiću:

- Meni kažu da mrzim Dučića. Ja sam ga voleo. Ko ga ne bi voleo kada bi čuo kako je lep srpski jezik govorio, kako je lepo govorio! Ali, zamislite, palo mu na pamet da Musoliniju nosi Miroslavljevo jevanđelje! Rekao Musoliniju da je zaštitnik Srpstva! Gluposti! A Ćano, kao zet moćnog čoveka, morao je takav biti, bio je zmija, mlad i cinik... Zamislite, meni je Džadžić rekao da ima jednog Mikelanđela... Koješta, fantasta...

U mimohodu, katkad sretne Ivu Andrića, upravo tu na Terazijama - on obično ide ka Kalegemdanu ili Tašmajdanu. Nisu više imali temu za razgovor. Svaki od njih živeo je svoj žviot. Andrića su pazili i o njemu brigu vodili drugi ljudi, pa i zvanična država. A Crnjanskog je pazio jedan deo srpske literature, onaj mlađi. I dok su se nadrealisti, svi odreda, tako reći, dodvoravali Andriću, Crnjanskog su se klonili i obostrano su se prezirali.

"Dnevnik o Čarnojeviću" izlazi u Budimpešti.


(Nastaviće se)