Zatočenik doma svog

U PREPUNOM amfiteatru Filološkog fakulteta u Beogradu, 10. marta 1974. godine, studentima govori o svom stvaralaštvu, o načinu pisanja, o pesnicima i piscima koje je voleo.
A u rodnom Čongradu, u Mađarskoj, za koji nije bio emotivno vezan, početkom jula 1974. godine održano je veliko književno veče, njemu u čast, a govorio je Stojan Vujičić, naučni saradnik Mađarske akademije nauka, inače najviđeniji Srbin u mađarskoj javnosti, istoričar književnosti i pesnik.
Radi na knjizi o Mikelanđelu. Govori najbližim prijateljima o teškoćama prilikom komponovanja knjige - isprepletane su nauka, umetnost, polemika. Posao veliki i težak.
U tradicionalnoj letnjoj anketi “Politike”, “Šta je za vas bio događaj sezone?” - Crnjanski odgovara:
- Mnogo me je obradovao Njegošev mauzolej. Da jedan narod digne svoga pesnika na najvišu stenu i da mu napravi jedan takav mauzolej, toga nema u svetu. To je vanredno lepo za Crnu Goru i za sve nas. To mi se jako dopalo.
A knjiŽevni matine, priređen 13. oktobra 1974. u 11 časova, u Narodnom pozorištu u Beogradu, bio je centralni događaj te jeseni u jugoslovenskoj prestonici.
Jer, na tom matineu su učestvovali: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković. Prvi i poslednji put na okupu velikani srpske književnosti. Pošto je sam Crnjanski pročitao neke svoje stihove, onda je, naizmenično s prvakinjom Narodnog pozorišta Ksenijom Jovanović, govorio “Lament nad Beogradom”. Dvorana je bila pretesna da primi sve one koji su želeli da prisustvuju ovom događaju.
Aprila 1975. godine, Narodna biblioteka Srbije saopštila je da je u anketi u sedamdeset i jednoj biblioteci ove republike “Roman o Londonu”, Miloša Crnjanskog, najčitanija knjiga u 1974. godini. Primajući nagradu (10.000 dinara), Crnjanski je rekao:
- Srećan sam što prvi dobijam ovo visoko priznanje široke čitalačke publike i uveren da će ono postati jedna od najdražih nagrada piscima koji će je narednih godina primati...
Mesec dana ranije - 13. marta 1975. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu umro je Ivo Andrić, ispraćen uz najveće državne i ostale svečanosti.
Ta vest ga je potresla - bio je veoma uznemiren. Pokušava da mir nađe u pisanju, naravno, knjige o Mikelanđelu. Nastoji da sklopi fragmente ranije napisane.
“Nolit” 1976. godine objavljuje zapaženu studiju Petra Džadžića “Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog”.
Ne oseća se dobro. Malaksalost, razdražljivost, pa i znaci depresije.
Iz kuće, iz svoga doma u Maršala Tolbuhina 81, kod kafane “Vltava”, takoreći, ne izlazi. Bio je jednom u čuvenoj kafani na obali Save, prema Obrenovcu, “Kod Mije Alasa” - u knjigu gostiju upisao je:
“Miji Alasu nema ničeg lepšeg od ribe u vodi.
Crnjanski.”


Fizičko nekretanje još više slabi njegovu kondiciju - uspeva da ustane iz fotelje, ili da se digne iz postelje bez pomoći supruge Vide.
Izbegava da primi u kući najbliže prijatelje.
Odbija i pomoć sa strane. Doktor Bogdanović jedva uspeva da ga ubedi da prihvati pomoć lekara, tako da je nekako stao na noge.
I arterioskleroza je napredovala. Istina, u razgovoru sa najbližim iskrsli bi piščevi lucidni trenuci, ali čim bi se pojavio neki teži problem, emocionalni i psihički - Crnjanski se gubio.
TOG leta, 19. jula 1977. godine, Miloš Crnjanski piše svoju poslednju volju:
- Ja, Miloš Crnjanski, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici maršala Tolbuhina 81, želeći da rasporedim sa svojom imovinom za slučaj svoje smrti, pri punoj svesti i posle zrelog razmišljanja, odlučio sam, kako sledi:
Od imovine imam sledeće stvari:
Gotov novac na štednoj knjižici kod “Beogradske banke” u Beogradu.
Prihod od autorskog prava za štampanje, izdavanje, prevođenje i bilo koje druge publikacije mojih književnih dela i moga rada.
Pokretne stvari: nameštaj, slike, ćilime i sve druge stvari u stanu za stanovanje.
Nekretnina nemam.
Svu tu svoju imovinu, koju sam naveo, kao i sve druge stvari koje se nađu kod mene i u mojoj imovini u času moje smrti, ostavljam u nasleđe mojoj supruzi Vidi Crnjanski, rođenoj Ružić, iz Beograda, s kojom živim u braku više od 50 godina. Dece i potomaka nemam, niti drugih srodnika u prvoj liniji.
Ovo je moja poslednja volja i želim da je kao takvu svi poštuju i da kao takva bude izvršena.
Dementnost napreduje.
Polako se opraštao od sveta i života, okružen fotografijama majke, Vide, svojim portretom (rad Save Šumanovića, s posvetom), Dobrovićevim crtežima, Bijelićevim slikama, svojom pisaćom mašinom “adler”... skromnom bibliotekom, svojim knjigama...
(Nastaviće se)