Sve je gotovo, doktore

DOKTOR Mihailo Bogdanović uspeo je jednog dana, u leto 1977. godine, da velikog pisca izvede iz njegovog stana, da odu do Avale, u kafanu “Kumbara”, na ručak. Sedeli su na doksatu, jeli roštilj, pili crno vino...
Doktor mu je pričao o boravku u Italiji, znajući da je to piščeva omiljena tema.

Bilo je lepo, Crnjanski je bio raspoložen. Vraćali su se zadovoljni, a kad su ušli u Beograd, Crnjanski ga iznenada upita:
- Doktore, je’l vi znate gde je moja kuća?!
Ja ne mogu da se snađem...
Doktor mu odgovara - naravno da zna. I, kad ga je doveo pred kuću, Crnjanski ga zapita:
- Jeste li sigurni da ja ovde stanujem?!
A supruzi Vidi, kad su ušli u kuću, kaže:
- Vido, vodio me doktor u Italiju...
Prihvatio je te jeseni, 26. oktobra 1977. godine, na svoj rođendan, da ekipa Televizije Beograd dođe u njegov dom i da ga snimi zajedno s prijateljima.
Bio je tada raspoložen, ali na momente napuštala ga je lucidnost.

Toga je i sam bio svestan, tih svojih duševnih kriza. Ugovarao je da televizijsku emisiju o njemu valja snimiti na Avali, onda na Stražilovu... Sam je rekao da će krenuti sa televizijskom ekipom tamo. Ali, početkom novembra, stanje njegovog zdravlja se naglo pogoršalo. Vida Crnjanski je 22. novembra pozvala doktora Bogdanovića. Lekar je odmah došao. Crnjanski mu je sasvim mirno rekao:
- Sve je gotovo, doktore... Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi...
Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru - hteo je da ustane, da nekuda ode... Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri.
A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren.
Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački.

Pokušavao je da skoči iz kreveta... Prenet je u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.
Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila - nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama.
Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća.
Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.
Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:
- Doktorka, nemojte me mučiti... Nemojte me unižavati... Onda je jednim potezom ruke otkrio donji deo čaršava... bio je bez donjeg dela pižame... Došao je i doktor Bogdanović. Zamolio je da se pacijentu obuče kompletna pižama. Doktor Bogdanović pokušava da ga nagovori da uzima hranu. Posle nekoliko kašičica čaja, više ni usta nije želeo da otvori. Doktor Bogdanović ga moli da uzima hranu, a Crnjanski mu na to odgovara:

- Ja uopšte nemam nameru da živim...
To su bile poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski.
Posle dva dana, umro je. Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.
Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su da je smrt psihosomatske naravi. Jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz recitovanje “Lementa nad Beogradom”:
“A kad umrem srce moje ućuti,
da spi,
uzglavlje meko ćeš mi,
u snu,
biti, Ti...”
Zemni ostaci Crnjanskog počivaju u grobnici zajedno sa zemnim ostacima Miodraga Bulatovića i Slobodana Markovića (Libera Markonija).      

(K r a j)