Majstoru - ćevapi

POVODOM rođendana našeg šahovskog velikana Svetozara Gligorića, u pančevačkom Domu vojske održan je pozivni turnir “Gligoriću s ljubavlju”. Odazvali su se najbolji srpski igrači a prema ideji organizatora Miladina Mitrovića, učestvovalo je 85 šahista čime su simbolično naglašene Gligorićeve godine.
U svečanom delu manifestacije, Gligorić je pozdravljen burnim aplauzom, srdačno dočekan pesmom tamburaša i obasut čestitanjima brojnih šahovskih prijatelja. Prigodne poklone uručili su mu predsednik opštine Pančevo Srđan Miković i predsednik ŠSS Srđan Spasojević. Svojim prisustvom, proslavu Gligorićevog rođendana uveličali su i naši proslavljeni asovi, Aleksandar Matanović, Nikola Karaklajić, Bora Ivkov, Verica i Srećko Nedeljković, Alisa i Mirjana Marić.
Lucidni duh, jasna memorija, zavidna okretnost, prikrivaju da je popularni Gliga, 2. februara ušao u 85. godinu. Iza njega je karijera dostojna divljenja. Protkana uspesima, najvišim dostignućima. Ona koja se često sažme u sintagmu - zlatne godine jugoslovenskog šaha.
R OĐEN u Beogradu, 1923. godine, dečačke dane Gligorić je provodio na obalama Save. Vreme je provodio u igri, plivanju, fudbalu. Roditelji mu nisu igrali šah, a ka drevnoj igri opredelio ga je nezgodan slučaj - slomio je nogu i morao na izvesno vreme da zaboravi na “okretne igre”.
- Bila je jedna kafana na Zelenom vencu, u izlogu sto sa šah-tablom na raspolaganju gostima. Ja usput stalno prolazim i kao dete se priljubim uz izlog i gledam. I tako sam 2-3 godine želeo da naučim tajnu, kako se to igra šah. Kad sam napunio 13 godina, poveo me drug, sin šefa tog bifea u Lominoj ulici, na omladinsko prvenstvo Beogradskog šah-kluba. Zadivi me atmosfera, mermerni stolovi, prekrasan klub na Kolarcu, očaran sam bio... Na turniru, bez iskustva, nisam se ni kvalifikovao.
Iduće godine ponovo ja odem, međutim, u međuvremenu sam se već zaljubio u šah. Nekako sam nabavio “Udžbenik šaha” od Ozrena Nedeljkovića, naučio otvaranja. Sekao sam rubrike iz novina, svaki dan je bila po jedna partija iz svetske prakse. Napravio sam svoju biblioteku i za godinu dana strašno napredovao. Sam! Uvek sam bio samouk.
Počne turnir, nije tada bilo satova nego na svakih 10 sekundi igra se potez. Viče sudija - beli! Crni! Tako naizmenično, svako je morao tačno da vuče...U jednom trenutku, matiram svog protivnika a on se zaplače. Ja ne znam šta da radim, žao mi pa mu vratim potez, ali sad se zbunim što sam to uradio i izgubim partiju. On upadne u finale a ja ne, i srećom je sudija, stari majstor Voja Popović, video šta se dogodilo pa me ubaci mimo reda. U finalu glatko pobedim. Tako je sve počelo - zbori velikan našeg sporta.
U PREDRATNOJ Jugoslaviji, Beograd je bio najveći šahovski centar a Beogradski šah-klub višestruki prvak države. Takmičenja su ipak bila retka, gimnazijalci su bili najaktivniji.
- Ja sam bio u Prvoj muškoj. Nisam prvi bio ni u svojoj gimanaziji, bio je jedan Ješa Rodboum. Ja sam bio drugi ili treći. Bio je u toj gimnaziji i Mijo Udovčić, kasniji velemajstor, Aca Božić, Dragoslav Andrić, sve poznata imena iz našeg šaha. Najbolji su igrači bili iz Ruske gimnazije, Arhipov, Zimovnov.
- U to vreme, predratno, bilo je zabranjeno đacima da budu članovi klubova, po školskim pravilima. Ja sam ipak išao svako veče u Beogradski šah-klub, za mene je to bilo svetilište. Bio je neki vratar, dvometraš, Desimir iz Like. On me nešto voleo i kad vidi da se onako mali mašim za tu visoku kvaku, to je iz sporednog ulaza u Kolarčevu zadužbinu, on se okrene i kao čita novine a ja šmugnem unutra - seća se Gliga.
- Igrao sam stalno brzopotezne partije, hteli su da igraju sa mnom za dva dinara. Ja sam se branio - ne, ne, ja ću da dobijem ali nije vredelo, bili su uporni i tako sam svako veče zarađivao večeru - ćevapčiće, prekoputa Kolarca.
- Sa mnogim našim igračima igrao sam u klubu. Uglavnom, bio sam najjači. Na seniorskom prvenstvu kluba pobedim i to je bila prva senzacija.
(Nastaviće se)