Borac pete brigade

UZLET Gligorića je bio strelovit. Prva senzacija, pobeda 15-godišnjaka na prestižnom seniorskom prvenstvu Beogradskog šah-kluba povukla je drugu senzaciju, sada već jugoslovenskog značaja. Prvak Beograda stiče pravo nastupa na nacionalnom amaterskom šampionatu u Zagrebu, 1939. godine, a tamo, kao najmlađi u konkurenciji, pobeđuje. Osvojio je titulu majstora, a kada se kao junak vratio u Prvu mušku gimnaziju, profesori su se prema njemu, kako i sada s ponosom ističe, odnosili sa poštovanjem.
- Kao novi šahovski majstor, imao sam pravo da igram na državnom šampionatu, ali nije mi se ukazala prilika da odmerim snage sa starim Vidmarom, Trifunovićem, Pircem... Dogodio se rat, i tokom narednih godina na “drvca” sam morao da zaboravim.
Gligorić napušta Beograd 1. aprila 1941. godine, tek nešto pre šestoaprilskog bombardovanja. Bez oca je ostao ranije, a majka mu umire pred rat. Sticaj okolnosti čini da ne ostaje usamljen.
- U porodicu me primio Niko Miljanić, koji je bio šahovski entuzijasta, poznati hirurg, profesor univerziteta i vrlo plemenit čovek. Bio sam drug njegovih sinova i dolazio sam u njihovu kuću ne znajući da će oni postati moja nova porodica.
- Iz Beograda smo prvo pobegli u Vrnjačku Banju, pa onda dalje prema Crnoj Gori. Oni su bili poreklom iz Banjana, gde je bilo njihovo bratstvo. Tako smo se sklonili ispred nemačke okupacije koja je bila mnogo rigoroznija od italijanske u Crnoj Gori. Iz Srbije stižemo prvo u Boku Kotorsku, živeli smo u Risnu i Perastu. Ja sam u Kotoru dao završni ispit gimnazije koju sam pohađao u Beogradu. Negde u avgustu 1942. godine krišom smo otišli iz Boke, konjićima uzbrdo i sklonili se u Banjane. To je bio bezvodni, siromašni kraj, međutim, spasonosno je to što je bio na visini i što put koji je trebalo da poveže Banjane sa glavnim putem nije bio dovršen. Tako je taj kraj za okupacionu silu bio nedostupan. Živeli smo dosta spokojno u tom kamenjaru.
- Naredne, 1943, naiđe Peta crnogorska brigada i ja pođem sa njima. Sam, na svoju ruku. Na moje iznenađenje, komesar brigade bio je Dragiša Ivanović, s kojim sam igrao šah dok je on bio student u Beogradu pre rata. On je bio inženjer, kasnije i narodni heroj. Ponudi mi da budem pri štabu, ali ja sam hteo da idem u borbenu jedinicu. Poštovao je moju želju, obuka mi je trajala nekoliko dana. Kako sam bio redak intelektualac u brigadi, a oni su imali posebnu četu teškog pratećeg oružja, minobacača, mitraljeza, i niko nije mogao da shvati nišanske sprave bez znanja matematike i geometrije, tako su mene unapredili da komandujem.
- NAJVEĆE moje dostignuće ostalo je anonimno i dan-danas. Bili smo na položajima negde iznad Podgorice i dobili smo informaciju da nailaze nemački tenkovi. Zadatak je bio da ih sprečimo u odlasku na sever. Ne znajući šta nas čeka, ja sa svojim odeljenjem krenem dva kilometra ispred brigade. Imali smo težak minobacač, išli sa mazgom koja je nosile te teške nogare za oružje. Zauzmemo skriveni položaj iznad krivudavog puta. Pojave se tenkovi posle sat vremena i ja dvogledom izbrojim 15 komada. To su mali brdski tenkovi, ali mi nismo imali šanse bez podrške ostatka brigade. Ja procenim udaljenost i naredim da se ispali mina. Problem je što mina iz monobacača ide paraboličnom putanjom i skoro je nemoguće pogoditi cilj. Nekom neverovatnom igrom slučaja, prva mina udari posred puta na 30 metara ispred prvog tenka. Nemci stanu i počnu da se domunđavaju. Sad ako krenu napred, gotovi smo. Niti imamo zaštitu niti je ovo pravo oružje za tenkove. Oni pomisle, ko zna kakva je sila ispred, okrenu se i vrate. Eto, to me niko nikada nije pitao šta smo radili tamo.
- Bilo je situacija da sam mogao da poginem i u borbi i nehotice. Jednom je jedan nedovoljno obučen vojnik čistio pištolj, odjednom ispali, a metak prođe tik ispred mene i zarije se u zid. Onda sam shvatio da je život čista slučajnost.
- Pred kraj rata, kao da sam rešio da poginem. Bio sam u Nikšiću i kao mladi komandir, prijavim se za Sremski front. Mi smo navikli na brda, skrivanje po gudurama, ne bi znali da se snađemo u ravnici. Sretne me na ulici Veljko Mićunović i kad je čuo za moju nameru, kaže - ne, ti ideš sa mnom. I on je igrao šah kao student, bio je pukovnik, komandant Ozne za Crnu Goru. Mićunović me je držao uz sebe, a kad ga je Tito pozvao u Beograd, ja sam bio jedini u njegovoj pratnji. Tako sam se vratio u rodni grad, početkom 1945.
(Nastaviće se)