A muž - šahista

U SVOJ Beograd, nekada golobradi mladić, vratio se po oslobođenju kao prekaljeni komandir Pete crnogorske brigade. Odmah je na sebe preuzeo zadatak da obnovi zamrli šahovski život, što je u svojstvu referenta za jugoslovenski šah i postigao, organizujući tokom 1945. godine, Međunarodni turnir oslobođenja Beograda i Prvi šampionat FNRJ u Novom Sadu. Iste godine je startovao sa aktivnom igrom. Pobeda na domaćem šampionatu mu je izmakla, bio je drugoplasirani, iza dr Petra Trifunovića. Ipak je postao prvi posleratni prvak jedne države, i to - Bugarske, na čijem je prvenstvu, zajedno sa Borom Milićem, nastupio kao gost.
- Prvi zaista veliki uspeh postigao sam u Varšavi. Nisam imao u čemu da putujem, nosio sam šinjel, onaj saveznički. Nekom čudnom okolnošću, dobijem Smislova s crnim, remiziram sa Boleslavskim, i napravim strašan rezultat. Na kratkom turniru od 9 kola imao sam 2 boda više od obojice sovjetskih igrača. To je bila senzacija, ja nisam ni bio svestan, ali zamislite šta je to značilo 1947. godine. Neposredno pre odlaska oženio sam se. Supruga Danica je znala da sam novinar u “Borbi” a tek kad sam krenuo na put, shvatila je da sam i šahista.
- Nikada nisam video Laskera, Kapablanku, Aljehina, ali sam imao priliku da se sretnem sa velikanima prve polovine 20. veka. Od većine sam bio oko četiri decenije mlađi i verovatno tome treba da zahvalim za svoj izrazito povoljan rezultat sa predstavnicima najstarije generacije. Imao sam po dve pobede protiv Tartakovera, Evea, Bernštajna, Bogoljubova, jednu protiv dr Vidmara. Najneugodniji protivnik bio mi je Bora Kostić, prvi srpski velemajstor, sa kojim sam pretrpeo dva poraza da bi mu se nešto kasnije revanširao istom merom.
Kao i 1945, tako je i naredne godine Gligorić na šampionatu drugi iza Trifunovića. Potom dva puta deli prvo mesto, 1947. sa Trifunovićem, a 1948. sa Pircom. Prvi put se odvaja od konkurenata iz starije generacije i osvaja sam prvo mesto 1949.Na Šampionatu u Zagrebu pojavljuje se tada omladinska trojka Matanović, Fuderer i Ivkov. Titulu šampiona Jugoslavije, Gligorić je osvojio rekordnih 11 puta, poslednji put 1965. u Podgorici.
U poratnimgodinama formirao se čuveni trijumvirat vodećih, Trifunović, Pirc i ja. Svi su mislili da sam njihov vršnjak, tako da “nikad nisam bio mlad”, a ustvari je generacijska razlika bila 10-15 godina. Igralo se tada u zadimljenim salama, publika se tiskala oko stola, druga su to vremena bila...
Uspesi “trijumvirata” bili su povod da se u našoj zemlji 1949. godine organizuju mečevi sa velikim imenima svetskog šaha. Dr Trifunović je održao remi sa Argentincem Najdorfom, Slovenac Vasja Pirc sa eks prvakom sveta dr Maksom Eveom dok je Gligorić minimalnom prednošću savladao švedskog velemjstora Štalberga.
Usledila su vremena najvećih uspeha jugoslovenskog šaha. Plavi su s pravom smatrani drugom velesilom sveta čiji su takmaci bili Mađari i Argentinci, a od kojih su zazirali i realno neprikosnoveni Sovjeti. Reprezentacija je sa Gligorićem na čelu, počev od zlata na Olimpijadi u Dubrovniku 1950. godine, osvajala olimpijska i evropska odličja kao od šale. Popularni “Gliga” je povezao generacije, poznati “trijumvirat” nasledio je “zlatni kvartet”, u kojem mu se pridružila mlađarija - Matanović, Ivkov i Matulović. Naš sagovornik ističe i Andriju Fuderera kao jednog od zaslužnih reprezentativaca, između generacija. Uporedo je Gligorić stasao u znamenitu figuru svog doba, jer je kao pobednik brojnih elitnih takmičenja, uživao renome najjačeg šahiste van Sovjetskog Saveza.
(Nastaviće se)