Zamka Najdorfa

PERIOD od 1953. do 1959. godine smatra se zlatnim Gligorićevim vremenom koje karakteriše kontinuitet vrhunskih rezultata. I posle toga je pripadao svetskoj eliti, ali su oscilacije bile izraženije.
- Ako moram da izdvojim, možda mi je najdraža pobeda u argentinskom letovalištu Mar del Plati, 1953. godine. Jak turnir, visok procenat poena, a izmislio sam i “Mar del Plata varijantu” kraljeve indijske odbrane. Nisam imao sreću da ponese moje ime, turnirsko je bilo egzotičnije.
Čuvena šahovska “Mar del Plata varijanta” nastala je Gligorićevom pobedom protiv “kralja južnoameričkog šaha” Miguela Najdorfa. Ne verujući da crni tako ubedljivo prolazi sa napadom, još jedan Argentinac - Eliskazes, nekoliko kola kasnije isprobao je svoju sreću i prošao protiv Gligorića kao bos po trnju.
- Nekoliko meseci ranije, na Olimpijadi u Helsinkiju 1952, Najdorf je bezuspešno nastojao da me pobedi. Dok sam u odlučujućoj fazi partije razmišljao za potez, bio sam izložen slušanju njegovog veselog razgovora s nekim poznanikom. Našao sam dobar potez, Najdorf je seo i momentalno odgovorio nastavkom kojim gubi pešaka. Odmah se lupio po čelu kao da se kaje za učinjenu grešku. Naivno sam upao u zamku, u cajtnotu zgrabio pešaka, a Najdorf zatim - moju celu figuru.
Detinjasta Najdorfova lukavstva bila su simpatična na svoj način, ali tada mi nije bilo do smeha. Pripremio sam svoj odgovor i posle izjednačenja na “njegovom terenu” uvek smo nadalje prijateljski remizirali.
Argentina je u posleratnom periodu bila veliki konkurent Jugoslaviji i Mađarskoj za srebrnu medalju na ekipnim takmičenjima. Sve je to poticalo od 1939. godine kada su učesnici Olimpijade u Buenos Ajresu ostali bez mogućnosti povratka u ratom zahvaćenu Evropu. Mnogi su ostali zauvek na ovom kontinentu, među njima i Najdorf koji je u novu domovinu došao iz Poljske.
Na Aljehinovom memorijalu u Moskvi 1956. godine, Gligorić postiže sjajan uspeh, 4. mesto ispred Bronštajna, Najdorfa, Keresa, naredne godine pobeđuje sa Reševskim na jakom dvokružnom turniru u Dalasu da bi u tradicionalnom meču Jugoslavija - SSSR imao odličnih 6 poena iz 8 partija.
- Svi ostali članovi jugoslovenske reprezentacije prošli su loše. Dr Trifunović se žalio da ne može da sklopi oči zbog lenjingradskih belih noći. Primetio sam da smo navukli zavese na prozore i da je u sobi mrak. Šta vredi - odgovorio je potišteno - kad znam da sunce sija napolju!
- Sećam se i da mi je na ispraćaj na železničku stanicu došao Viktor Korčnoj. Teško mu je pao poraz i morao je da mi saopšti da ćemo se ponovo sresti i da će mi se revanširati. On je to zaista učinio u nekoliko navrata, ali mu sveukupno to nije bio jedini gorki čas u našim delima.
Iz Lenjingrada Gligorić odlazi u Moskvu i igra hendikep meč na 10 tabli protiv mlade reprezentacije grada. Ovih susreta su se igrači van Sovjetskog Saveza najviše pribojavali. Omladinci su znali da u simultanci koja se igra sa časovnikom, rezultatom ponize svoje goste, ali Gligorić je pobrao poštovanje. Za tri časa igre ostvario je sedam pobeda i tri remija.
Mečevi Jugoslavija - SSSR imali su 30-godišnju tradiciju a stari prijatelji posle duge pauze ponovo su se sreli u Moskvi, prošle 2007. godine. Na jednoj strani Gligorić, Ivkov, Matanović, Velimirović, Karaklajić, nasuprot Korčnoja, Vasjukova, Tajmanova, Balašova, Averbaha...
- Na svečanom otvaranju svirali su himne dveju država koje više ne postoje. Eto, kao neko podsećanje... Ja sam imao taj jedan dobar skor 1957. godine, zauzvrat i nekoliko slabijih, ali su se uglavnom moji mečevi sa protivnicima kao što su Keres, Smislov, Petrosjan, završavali nerešeno, po jedna pobeda, poraz i dva remija iz četiri partije.
(Nastaviće se)