Pisar u buni

PO svoj prilici, Vuk u Tronoši ni zimu nije sačekao da bi časlovac i psaltir, a time i "svu knjigu" završio: otac ga je kući vratio - da čuva njihove koze kad već to čini u manastiru.

I sa toliko "nauke" mladi Vuk se pročuo među suseljanima, pa i dalje, u okolini: umeo je da "čati", pa i da piše. A kad bi u selo navratio spahija ili trgovac, "tefterio" im je. Stoga su mu i sedi domaćini ustupali počasno mesto za sofrom, a žene ga ljubile u ruku kao duhovnika.

Već prva godina 19. veka navestila je bliske namire u Beogradskom pašaluku. Osione dahije ubile su beogradskog vezira hadži-Mustafu, nazvanog "srpska majka", preuzele vlast i udarile u nasilje i namete. Dotad pokorna, na Karađorđev poklič iz Orašca digla je raja glavu - da mre stojeći ako to već mora biti.

Ubrzo se i Jadar pobunio, podigao ga je na oružje Đorđe Obradović Ćurčija, hajdučki harambaša, rodom ispreka. Među ustanicima našao se i Vukov otac. Ne zadugo. Umesto njega, Ćurčija je uzeo njegovog šesnaestogodišnjeg (pismenog) sina - sebi za pisara.

Dim je ubrzo pritisao sela po Jadru, spaljena je i Vukova kuća.

"Kad su Bego i Musaga u mjesecu avgustu 1804. prešli iz Bosne s vojskom, te mnoga sela po Jadru popalila i poharala", sećaće se Vuk docnije, "onda je i moja ili upravo reći još mojega oca kuća sa svima zgradama i šta je u njima bilo izgorela, i stoka oterana. Potom je moj otac gotovo za celih onih deset godina pod vladom pokojnog Karađorđija svake jeseni kuću pravio, a u proleće je Turci palili; i 1813. godine poginuo mi je na vojsci rođeni i jedini brat.

Ja sam 1804. godine, u samom početku bune, bio pisar kod poznatoga harambaše Ćurčije koji je onda bio prvi starešina u Jadru i Rađevini. U početku godine 1807, kad se Jadar nanovo počeo odmetati od Turaka, bio sam pisar kod oberkneza Jefte Nedeljkovića, kojega je pokojni Karađorđije bio postavio za starešinu onoga kraja. Po tom sam celo ono leto bio pisar kod pokojnoga Jakova Nenadovića i kod njegova sinovca sadašnjega sovjetnika, gospodina prote. Onoga sam leta kašto na Drini noću prema mesecu pisao pisma za vrbama, a oko mene su taneta iz turskih topova zujala."

OBESKUĆEN, Vuk je želeo da ostvari davnašnju želju - da nastavi učenje. Tamo iza Save bilo je mnogo redovnih škola. U Karlovcima, središtu mitropolije, već više godina radila je gimnazija s "blagodejanijem" za siromašne đake. Otac se, međutim, protivio toj nameri. Preostaje mi jedino hajdučija - uzvratio je Vuk. Stoga je i dobio blagoslov da ode u karlovačko učilište.

Preko sela Skele, jamačno i na skeli, zaputio se marta 1805. u Sremske Karlovce. U prvo vreme Vuk je ovde privatno pohađao školu. Naredne godine redovan je đak "Kliričke škole", i "sa jošt nekoliko Serbijanaca u blagodejaniju otca i pokrovitelja muza serbskih nahodio" se. Učitelj mu je bio Lukijan Mušicki, kaluđer-pesnik, koji će za svoga đaka zapisati da je naučio "serbski i nemecki dobro čitati, slavensku gramatiku soveršil, celu aritmetiku i katihizis".

Kad je pak hteo da se upiše u gimnaziju, nisu mu dozvolili. Po rečima njegovog biografa I. I. Sreznjevskog, zato što je godinama prerastao. Sa onim što je naumio - rekli su mu - dovoljno je spreman za Srbiju i "može u njoj biti što god hoće". Novija istraživanja osporila su taj podatak: iz "Matica" gimnazijskih vidi se naime da su i pre i posle toga primani i stariji đaci (među njima, 1801. dvadesetogodišnji Milovan Vidaković, naš budući romansijer).

Sam Vuk piše u svojoj prvoj knjizi da ga je "bijedno siromaštvo" rastavilo od nauke, koju je pretspotavio svemu blagu i sladostima ovoga sveta. Najpre će,ipak, biti razlog tome što nije školu redovno pohađao, pa ni svoje pravo na upis nije mogao potvrditi svedodžbama, a svakako ni sistematizovanim znanjem.


(Nastaviće se)