Dobro u zlu

U PROLEĆE 1807. Vuk se iz Sremskih Karlovaca vratio u Srbiju. U oslobođenom Beogradu obratio se proslavljenom Dositeju “za savjet kuda će i kako će ići da se uči, ili da ga preporuči Srpskom senatu ne bi li mu što pomogli u tom”. Spisatelj ga je primio “kao njega mitropolit Vidak u Beču”, istaći će Vuk docnije. Razočaran susretom, otišao je “unutra u Srbiju”, gde je obavljao pisarske poslove kod ustaničkih starešina.
Kad je Jevta Savić 1808. postao “sovjetnik”, on je sa sobom u Beograd poveo i Vuka. Pismeni mladić iz Tršića postaće pisar u najvišem ustaničkom telu, u Praviteljstvujuščem sovjetu. Sredinom septembra 1808. godine otvorena je u Beogradu škola “kakove Srbi pre nigda nigde nisu imali”. U prisustvu najviših ustaničkih velikodostojnika, mitropolit je osvetio vodu “u najvećoj sobi, gde će biti škola”. Zatim je, sedeći, Dositej Obradović pročitao odlomak “o dostojnom počitaniju k naukam” iz svoje rukopisne knjige “Sobranije raznih naravoučitelnih veščej”.
U najvišoj ustaničkoj školi, dakle, našli su se, ne bez izvesne simbolike, stari spisatelj Dositej i tada još neznani velikoškolac Vuk, jedan na zaranku, a drugi na uranku života; prvi je upoznavao sunarodnike s Evropom, a drugi će pak, za koju godinu, početi da upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima. Uz sinove uglavnom najviših vlastodržaca našao se u školskoj učionici i Vuk Stefanović. Sedeli su unaokolo, pokraj zidova, na slamnim stolicama.
Vuk je tek koji mesec pohađao školu. Reumatična bolest, koja se javila još dok je bio pisar u Sovjetu, opet mu se vratila i sve više pogoršavala. Prvo su ga bolele i ruke i noge, zatim ga je počela naročito boleti leva noga, tako da mu je naposletku čašica u kolenu prirasla za kost. Vukova “suđaja” i ovog se puta isprečila njegovim obrazovnim htenjima: po četvrti put je ostavio učionicu. Vratio se u zavičaj, u vlažnu kotlinu, gde je, možda, i “zapatio” ovo oboljenje. Sreo se tom prilikom i sa svojom “zaručnicom” Ružom Todorovom (po dogovoru njihovih roditelja, ona mu je odranije bila namenjena za ženu). “A kud si se ti odbio u svijet, ostavio oca i mater”, rekla mu je poljubivši ga u ruku. “Da te nije bolest doćerala, ne bi ni sada kući došao.”
S nadom u mineralne kupke, pošao je bolesnik Vuk u Mehadiju (u glasovitu banju Herkulanu, nedaleko od grada Oršave u Rumuniji). Početkom 1810. smestio se u novosadskoj bolnici, pribežištu ubogih. A kad je hteo “u toplice poći”, obratio se dobrotvorki Mariji ot Stanisavljevič za pomoć: “štedro” mu je darovala 150 forinti. S tim novcem potražio je, s proleća 1810, leka u toploj, sumporovitoj vodi Budimske banje, Racbada - kako su je zvali. Iz ovih su dana i najstariji sačuvani Vukovi lekarski recepti. Zahvalni Vuk je uzvratio divnim uzdarjem svojoj “dobrodeteljki”: prvu knjigu njoj je posvetio “za znak vovjeki nezaboravljene blagodarnosti i glubočajšeg visokopočitanija”.
Duhovno radoznao, Vuk se tada upoznao sa Savom Mrkaljem (te godine ugledalo je sveta Mrkaljevo poznato delo “Salo debeloga jera libo azbukoprotres”) i Lukom Milovanovom, prethodnicima u reformi srpskog pravopisa.
Lečenje je, međutim, bilo zaludno - izjalovile su se nade u ozdravljenje. Sa zgrčenom levom nogom u štuli i sa štakom ili štapom ispod pazuha, Vuk se, s jeseni te godine, vratio u Beograd. “Da nisam imao štule”, reći će docnije, “možda bih poginuo od Turaka, kao mnogi moji vrsnici, a moja štula me je nagnala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem ono što sam čuo i video.”
S rođakom Jevtom Savićem (ili za njim), Vuk je s proleća 1811. prešao u oslobođenu Krajinu, gde je naimenovan za sudiju i upravitelja u Brzoj Palanci. Ovde je postao lični prijatelj mladog i već proslavljenog vojvode Hajduk Veljka.
(Nastaviće se)