Odlazak u Beč

U Beč, “carski” grad, Vuk je kao “izbeglica iz Turske” prispeo krajem novembra 1813. (“oko polovine jeseni”), sa sestrom od strica Savkom, ćerkom Nikole Čarkadžije (njen i Vukov otac su od dve sestre) i mužem joj, Stefanom Živkovićem Telemakom, ustaničkim pisarom i potonjim prevodiocem. Bez preporuka i školskih svedočanstava, s nešto ušteđevine i teškom drvenom štulom, smestio se u južnom bečkom predgrađu Landštrase, u obitavalištu “trećeg staleža”, sitnih trgovaca i zanatlija.
Do kraja života promeniće Vuk dvadesetak stanova; nikad, međutim, ovo predgrađe. Dve poslednje trećine svoga života proveo je u Beču, tu je i porodicu zasnovao.
Nijedno mesto posle Tršića nije bilo od tolikog značaja za Vuka kao Beč. Za njegov književni rad, osobito za jezičko
-pravopisnu borbu, bio je to bogomdan grad, bez premca u to vreme: sa razvijenim štamparstvom i zapaženom kulturnom baštinom našom (ovde su 1793-1794. izlazile Novakovićeve “Slavenoserbskija vjedomosti”), a upravo koji mesec pre Vukovog prispeća dvojica studenata, dva Dimitrija, Davidović i Frušić, pokrenuli su avgusta 1813. “Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene”, koje su živele skoro deset godina.
U njima je Vuk zapodeo i prve polemičke bitke počevši upravo s kritikom jezika njihovog.
Po jednom, ne i pouzdanom podatku njegove kćeri, Vuk se, po dolasku u Beč, zaposlio u redakciji “Novina serbskih”. Sigurno je, međutim, da je njima namenio svoje književno prvenče, u vidu “novogodišnje čestitke Crnom Đorđu”. Da li je u toj poslanici izložio misli o slomu ustanka, da li je u tom “vojvoda srpskih opisaniju” dao portrete ustaničkih prvaka (tako će ovaj spis predstaviti uglednom Savi Tekeliji)? Ili je, pre će biti, uzroke poraza tražio u razdoru starešina (“Otimanje ondašnjijeg velikaša oko vlasti” podnaslov je i njegove poslednje istorijske knjige o tim danima, “Pravitelstvujuščeg sovjeta serbskog za vremena kara-Đorđijeva”).
Zbog predstojećeg Bečkog kongresa, međutim, spis nije dobio “imprimatur”. Neznan i zagubljen, ipak je od izuzetnog značaja za našu kulturu: dospeo je, naime, u ruke cenzoru veoma učenom i ne manje duhovno radoznalom Jerneju Kopitaru, koga je privukla “neobičnost jezika” ovog teksta. Poželeo je da upozna spisatelja.
“Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski”, javiće ubrzo svojim prijateljima. Videći “da sam ja čovjek od naroda i da sam drukčiji od sviju Srba koje je on donde viđao i poznavao”, pisaće Vuk docnije, “dođe k meni da me vidi. I tako poznavši se sa mnom, nagovori me malo pomalo ne samo da pišem narodne pjesme, nego i riječi i gramatiku.”
Taj susret, s kraja 1813. godine od istorijskog je značaja za našu kulturu. Pogrbljeni, učeni Kranjac, “čudovište od nauke” (kako će za nj reći J. Grim) i hromi, umni Vuk prijateljevaće tri decenije: saradnja korisna i po njih ponaosob, po južnoslovensku kulturu uopšte.
Najveće Kopitarevo delo, po nekima, upravo je Vuk (njegova kulturna revolucija, tomovi naših narodnih umotvorina itd.).
Kopitar je uputio Vuka u rad, programirao njegovo delo: usmerio ga na prikupljanje narodnih umotvorina (pre svega pesama), na obradu gramatike i rečnika govornog jezika i saobražavanje azbuke njegovim potrebama. Pomogao mu je neposrednom saradnjom, strpljivo ga uvodio u svet nauke, popularisao njegova dela svojim recenzijama i posredovanjem svojih znanaca predstavio ga učenoj Evropi. Uzimao ga u zaštitu od zlonamernika: blažio njegove materijalne tegobe novčanim pozajmicama; učio ga, podsticao, bodrio, zadivljujuće nesebično, na teškom i mučnom putu nacionalnog preporoditelja.
Sa svoje strane, i Vuk, vanredni poznavalac jezika i naroda, odvažan, uporan, trezven, genijalno je oživotvorio zamisli svoga prijatelja. Uvek će, istina, zahvalno isticati da je Kopitar glavni uzrok zbog kojeg je on postao književnik. Ali i sam je ne jednom uzvraćao uzdarjem svome učitelju za njegove naučne poslove.

Feljton je napravljen prema knjizi ”Vuk u slici i reči” Goluba Dobrašinovića. Izdavač ”Prosveta”.
(Nastaviće se)