Radost i tuga

Uz topla osećanja i zagrljaje Vuk je suprugu "Nani" učio svome jeziku. Sačuvana je ceduljica na kojoj je goticom, na nemačkom, i ćirilicom i latinicom na srpskom jeziku napisao: "Ja volim tebe od sveg srca." A u pismima je, ne jednom, podseća na učenje srpskog jezika. "Radujem se", primećuje u jednom od ranih pisama, "da niste zaboravili ono što sam Vas ja učio na srpskom jeziku, već ste još više sami naučili. Želim da jednom dobro govorite i pišete srpski."
Takav, nežan i pažljiv, nešto, istina, racionalniji, ostaće i kasnije: skoro uvek je oslovljava rečima "najvernija" ili "najdraža moja ljubavi" (docnije i "suprugo") završavajući sa "tvoj do groba verni Vuk". I Ana je njemu već odrana slala hiljade poljubaca po njegovim drugovima iz sobe "velikom" i "trećem" gospodinu.
Na veoma uverljiv način Vuk je izražavao želju za brakom. Javljajući da mu je brat dobio "ćerčicu", on piše Ani: "Ah, bože moj! Da li ću i ja biti te sreće? Da li ću jednom u oduševljenju reći: ona koja me voli, u blagoslovenom je stanju".
U Vukovoj porodici bolno su se smenjivale radosti i tuge, rađanja i umiranja. Oplakao je jedanaestoro dece. Zarana su, mahom, umirala. Jedino dvoje od njih doživeli su mladalačke godine: sin Savo (umro je u 17. godini, kao pitomac Vojnorudarske škole u Peterburgu) i kći Roza (stalno bolešljiva, preminula je u 18. godini).
Samo dvoje dece nadživeće roditelje, kći Mina i sin Dimitrije, rođeni istog dana u razmaku od osam godina. Sin je posle bečkog obaveznog obrazovanja pohađao školu u Trstu, a zatim, kao pitomac, Vojno-inženjersku akademiju u Bruku kod Znojma. Darovit, bio je među prvim đacima. Otac je voleo da on služi njegovoj otadžbini, Srbiji.
Ukazom Sovjeta Knjažestva Srbije proizveden je marta 1855. u čin potporučnika srpske vojske s godišnjom platom od 300 talira. Po završetku škole, u novoj uniformi, pošao je s ocem u Beograd da se predstavi knezu Aleksandru. Zatim je upućen na dalja usavršavanja, u Berlin i Antverpen. Za to vreme načeli su ga poroci pijanstva i kocke, kojih se nikad nije oslobodio.
Stalno u dugovima, prokockao je i veridbenu kauciju od pančevačkog trgovca, prinuđen, najzad, da napusti srpsku vojsku, da preda mač i špadu i pređe u Rusiju gde je, kao neženja, i umro.
Ljubimica očeva, Minka, kako će je Vuk od milošte zvati, bila je skoro uvek s njim i uza nj.
Zime 1845/1846, naime, u Beču se zadržao Flor Ivanovič Ognjev, svršeni medicinar i po majci i po ocu spahijskog porekla. Susret s Vukovom kćeri i - ljubav na prvi pogled. Zaneto ju je voleo, superlativima oslovljavao. U njenom spomenaru zapisao je: "Nikad se neću sećati Vas, jer Vas nikad ne mogu zaboraviti."
Ugovoreno je bilo i njihovo venčanje u Trstu. Do toga, međutim, nije došlo.
Mina se već bližila tridesetoj godini - kad je roditeljima donela radost dotad, od toliko dece, nedoživljenu, udaju za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja i bratanca kneginje Ljubice.
Pošla je 25. maja 1858. s roditeljima u Srbiju, "na poštanskom brodu", dva dana potom prešli su iz Zemuna u Beograd. U nedelju, 30. maja, u 9 časova pre podne venčala se u Sabornoj crkvi. U knjigu venčanih upisana je kao Milica, prešavši zacelo u pravoslavlje.
Petnaest meseci po Mininoj udaji obradovaće ih prinova, unuk Janko.
No, zet, načet već bolešću ubrzo se ozbiljno razboleo: vid mu je naglo popuštao. Zalud je tražio leka u Beču. Oktobra 1859. vratili su se njih troje u Beograd. Nade u muževljevo ozdravljenje Mina je više okretala Bogu nego lekarima. Makar i slepog, hrabrila se, odano će ga pratiti kroz život.
Ne mnogo potom, zvona crkve u kojoj su se venčali oglasila su smrt Alekse Vukomanovića, profesora Velike škole i prilježnog poslenika naše nauke.
(Nastaviće se)