Hajka na zavet

ZBOG više knjiga imao je Vuk neprilika kod vlasti, ni sa jednom kao s Novim zavetom. Sudbina ovog dela, kao i Vukov život, uostalom, istorija je nemilih i nemalih tegoba tokom blizu tri decenije.
Još 1815. godine vidoviti Kopitar s čudesnom verom u Vuka preporučivao ga je Britanskom biblijskom društvu, tvrdeći da bi on “što se tiče čistote srpskog jezika”, dao prevod Svetog pisma bez premca među ostalim narodima.
Pošto je prevod izašao na svet, Vuk ga je štampao o svom trošku u tiražu od 1.920 primeraka.
Josif Rajačić, karlovački mitropolit i Vukov prijatelj, inače, tražio je zaplenu dela, uprkos ranije obećanom blagoslovu: tekst prevoda - ukazivao je - može da zavede čitaoca, a uz to nema odobrenja duhovnih vlasti.
Bez obzira na protivljenje stručnog cenzora, teologa dr J. Šajnera, vlasti nisu htele da se ogluše o zahtev karlovačkog velikodostojnika: dat je nalog da se uđe u trag tiražu dela, a početkom januara 1848. Vuka su pozvali u policiju, na saslušanje.
Protiv Vukovog prevoda ustao je i beogradski mitropolit Petar Jovanović. U predstavci Popečiteljstvu prosveštenija od oktobra 1847. godine kaže da je Vukov prevod štampan bez odobrenja, cenzure Pravoslavne crkve, da ga treba strogo zabraniti i onemogućiti da prodre u “naše otečeštvo”.
A ako bi se neko usudio da ga unese u Srbiju i da ga rasprostranjuje, taj da se opakoj kazni podvrgne, a knjige konfiskuju.
Popečiteljstvo je u službenim novinama zabranilo rasturanje ovog dela, a zatim izdalo i “shodan nalog da se prevod ovaj Novoga zaveta, g. Vukom Karadžićem izdani, nikako u otečestvo naše ne unosi, niti da se po dućanima i knjižarnicama prodaje”.
A 22. septembra, pod br. 1191, razaslalo je i raspis okružnim načelstvima i beogradskoj policiji.
Prispelo je 17 “izvestija” okružnih načelnika, različitih i zanimljivih, u nušićevskom duhu.
Kragujevački načelnik je izdao naredbu da se pođe u potragu za knjigom; iz Kruševca je javljeno da se “isti Zavet do danas (6/18. novembra) još nigde u okružiju ovom pojavio nije”; u Okrugu ćuprijskom obznanjena je zapovest da knjige “ovog roda” ne sme kupovati niko; užički načelnik je saopštio trgovcima da “tu robu” nikako ne smeju prodavati.
Jagodinska policija je izvršila pretres stanova u gradu i “našla nije ničega”.
U Požarevcu je “putem doboša” građanima skrenuta pažnja da se “smotreno čuvaju Novog zaveta”; negotinska policija, pak, postavila je stražu koja će čuvati da tamo “ne bi prodreo Zavet kao ni budi koja druga avet”.
Hajci protiv Vukovog Novog zaveta pridružio se i dalmatinski episkop Jerotej Mutibarić: od dalmatinske vlade tražio je 25. oktobra te godine da se zabrani dalja prodaja dela štampanog bez odobrenja karlovačkog mitropolita. Povikama se pridružio i knez Miloš Obrenović: osporavajući reči ruskog lista “Severnaja pčela” da je pomogao pojavljivanju Vukovog prevoda, prekorio je Maticu srpsku što ćuti, što ne ustane protiv Vuka, kao nepozvanog i nedoraslog za ovakav posao.
Dva dana po saslušanju u bečkoj policiji, Vuk je, 11. januara 1848, dobio od austrijskog cara Ferdinanda brilijantski prsten, uzdarje za podarene mu knjige narodnih pesama.
A tim povodom pedesetak učenih Slovena u Beču priredilo je veliku čast Vuku za njegov doprinos narodnoj književnosti.
Slavlje je našlo blagonaklon odziv u mnogim onovremenim listovima.
(Nastaviće se)