Rakete kao spas

POSLE zvučnog i ponižavajućeg debakla američke invazije u zalivu svinja, u proleće 1961. godine, Kenedi nije digao ruke od Kastra. Trebalo je zaceliti rane. Amerika i njena moćna elita najteže se mire sa porazom. Zaliv svinja je postao simbol američke pogrešne i nasilničke politike, a Kastro je iz te bitke izrastao u svetsku figuru.
Međutim, kada je reč o Kubi i njenoj bezbednosti i budućnosti, ništa time nije bilo rešeno. Kastro je to savršeno dobro znao. U Vašingtonu su nastavili predano da rade na izolaciji Kube i na njegovom obaranju.
Znala je to i Moskva. Ona se neočekivano, bez i jednog ispaljenog metka i bez ijednog komuniste u akciji na terenu, obrela na kubanskom ostrvu. Našla se u situaciju da u svoju orbitu uvuče Kubu, o čemu Suslov i Hruščov do juče nisu mogli ni da sanjaju. Pod žestokim pritiscima Vašingtona na Kubu, proradio je preko noći “kanal” Moskva - Havana.
Kuba, jednostavno, nije mogla da preživi bez sovjetske nafte. Ni kilogram kubanskog šećera nije više odlazio u svet, niti je otuda dolazila kap nafte.
I tada je počela zastrašujuća drama sa raketama. U oktobru 1962. godine ona će se odvijati u trouglu Vašington - Moskva - Havana, i dovesti svet na ivicu nuklearne katastrofe.
Te atomske rakete iznikle su iz Zaliva svinja, što će reći da, ako im je iko kumovao, to su pre svega bili Amerikanci koji su, organizujući invaziju na Kubu, podstakli Kubance i Ruse da ostrvo raketama brane od pretnji sa severa. Istina, motiv je bio različit.
Za Kastra bila je to slamka spasa od američke intervencije. Za Hruščova to jeste bila “bratska pomoć” Kubi, koja se, u međuvremenu, proglasila socijalističkom državom.
Međutim, postojalo je i nešto mnogo više od toga. Za Moskvu u tim godinama hladnog rata i blokovskog nadgovaranja, koje se najčešće merilo nuklearnim bojevima glavama, ovo je bio dar s neba.
Kuba je bila sjajna šansa da Rusija Amerikancima, takoreći pod prozor, ubaci svoje rakete na atomski pogon, i tako Vašingtonu parira za atomske rakete instalirane u Turskoj, Rusima “pod prozor”.
To je Hruščov i potvrdio u svojim memoarima.
“Pored toga što smo hteli da zaštitimo Kubu”, zapisao je on, “naše rakete trebalo je da budu jezičak na vagi preko kojeg se izjednačuje ono što na zapadu zovu ‘balans sile’.”
Oktobarska raketna kriza između Amerike i Rusije krenula je 14. oktobra 1962. godine, kada je jedan američki špijunski avion otkrio da su na kubanskom ostrvu stacionirane sovjetske atomske rakete. Kad se vratio u bazu i kada su filmovi razvijeni, Amerikanci su bili zaprepašćeni. Naređeno je i drugo snimanje, ali greške nije bilo.
“Pa, Hruščov nas je lagao”, povikao je brat američkog predsednika Robert Kenedi, koji je, inače, u vladi vodio slučaj Kube.
On je, pri tom, mislio na prethodna uveravanja ministra Andreja Gromika i ambasadora Dobrinjina, koji su Amerikance ubeđivali da se na Kubi instalira samo odbrambeno, a ne atomsko oružje.
Gromiko je i 20. oktobra, šest dana pošto su snimci napravljeni, ubeđivao Kenedija u Beloj kući da takvih raketa na Kubi nema.
“Odavno nisam čuo bezočniju laž”, izjavio je Kenedi pošto je ispratio Gromika. Raketna kriza je tih dana ušla u dramatičnu fazu, držeći svet na ivici atomskog rata. Predsednik Kenedi je znao da na ovom slučaju polaže ispit za ceo svoj narod, za svoju političku karijeru. Većina njegovih savetnika, a naročito vojnih komandanata, bila je za to da se vojnom silom krene na Kubu sa mora i iz vazduha.
U ponedeljak, 20. oktobra, Kenedi se obratio naciji i saopštio gorku istinu: sovjetske rakete sa atomskim glavama instalirane su na Kubi, preko puta Floride, na udaljenosti od svega 90 milja.
On je rekao da SAD od tog momenta uspostavljaju vojnu blokadu kubanskog ostrva i traže hitno povlačenje sovjetskih ofanzivnih raketa sa Kube.
Ako sa Kube, dodao je on, bude ispaljena ijedna raketa, Amerikanci će odgovoriti, takođe, atomskim udarima na Kubu, zemlje sovjetskog bloka, i na sam Sovjetski Savez.
I tog trenutka je počela velika igra pokera utroje - između Džona Kenedija, Nikite Hruščova i Fidela Kastra.
Ovaj poslednji se u toj stvari nije mnogo pitao, ali je mogao, preko i najmanjeg incidenta, da zapali fitilj katastrofe.
Sve američke i sovjetske raketne i vazduhoplovne snage bile su stavljene u stanje maksimalne pripravnosti.
Na putu ka Kubi, sa tovarima atomskog i drugog naoružanja, na udaljenosti od nekoliko stotina milja, pristizalo je 14 sovjetskih ratnih brodova. Svaki vatreni kontakt, bilo kakav incident, mogao je da bukne u rat.
Kastro, kakvim ga je Bog dao, slao je tih dramatičnih dana depeše Hruščovu u kojima je tražio tvrd stav prema Americi, pa makar “Kuba bila prva spržena u tom ratu”.
Hruščov je, ipak, popustio. On je u dve poruke Kenediju, 26. i 27. oktobra, pristao na to da Sovjetski Savez povuče atomske rakete sa Kube, ali pod uslovom da se SAD obavežu da će ukinuti vojnu blokadu Kube, da neće preduzimati invaziju i nikakve druge subverzivne akcije sile protiv nje i da će povući svoje rakete “Jupiter” instalirane u Turskoj.
I kad se sve sleglo i protutnjalo, posle 28. oktobra, počele su da se svode računice krize. I pokazaće se da je u toj partiji pokera najbolje prošao najslabiji igrač - Fidel Kastro.
Pa, kako?
Jednostavno tako što je preko te raketne krize, kojoj je on najmanje kumovao, dobio garanciju da neće biti nove američke invazije na Kubu. Da nije bilo ruskih atomskih raketa ispod njihovih prozora, nikada Amerikanci Moskvi ne bi dali takvu garanciju.


NIKITA, NIKITA...
KADA su Kastru, po podne 28. oktobra, javili da je Hruščov popustio i da se sovjetske rakete povlače sa Kube, ljutito je uzviknuo:
“Kurvin sin, kopilad, govnari...”
A razljućeni Kubanci, koji su u tom gestu sovjetskog lidera videli izdaju, pevali su na ulicama Havane:
“Nikita, Nikita,
šta se da,
ne uzima se...”
Kubanci, očito, nisu mogli da shvate da u politici poklona nema.
(Nastaviće se)