Revolucija bez brade

U POLA veka kubanske revolucije jedna stvar na Kubi se nije menjala: Fidel Kastro je uvek bio tu, na njenom čelu, njen simbol i njen zaštitni znak i onaj koji odlučuje šta će Kubanci da rade. Tako je bilo do prošle nedelje kada je zbog bolesti, po prvi put posle 49 godina, kormilo vlasti ustupio mlađem bratu Raulu, ali je malo verovatno da će ta formalnost išta bitnije promeniti. Toga je očito svestan i sam Raul, koji je baš tog dana kada je preuzimao vlast pred Narodnom skupštinom saopštio da će se sa Fidelom konstultovati o svim odlukama koje se odnose na bezbednost zemlje, njenu spoljnu politiku i ekonomiju. Samo toliko!
Kubanska revolucija postala je “masovna revolucija” tek posle pobede i zato što je Kastro tako hteo. Njegova formula vladanja je oduvek bila ista: Fidel, plus mase. On je sasvim svesno od samog početka rušio sve barijere između sebe i naroda. Sistematski je razarao institucije, zakone, stranke, običaje, ljude, sve što je stajalo između njega i Kubanaca, mada ne bi bilo pogrešno reći: između njega i vlasti, njegove vlasti. Nema u svetu šefa države, predsednika vlade, ili monarha, koji je upravljao svojom zemljom na način kako je to činio, a i još to radi, Fidel Kastro. On, sumnje nema, svim srcem želi da Kubancima bude dobro, da budu slobodni, ali je on taj koji procenjuje i odlučuje šta je za njih najbolje. On se, istina, o tome sa njima “konsultuje” i dogovara, ali ne preko demokratskih institucija, prema kojima nikada nije ispoljavao naročitu naklonost, nego u direktnom kontaktu, u onim njegovim dugim razgovorima sa masama, dijalogu koji se obično završava onako kako je on zamislio.
Kastro je u tome imao uspeha. Kuba se održala uprkos okrutnoj američkoj blokadi, sačuvala svoj identitet, a uspesi u oblasti zdravstva i obrazovanja, nemaju premca u Latinskoj Americi. Ali, to više nije dovoljno. Kuba je jako siromašna, hrana i odeća su još na režimu racionalizovanog snabdevanja, prosečna plata jedva doseže 20 dolara, što nije dovoljno da se kupi par plastičnih cipela. Kubanci uglavnom ne putuju u inostranstvo, sve je pod kontrolom države, nema “kritike iznutra”. Kuba se teško menja, sporo napreduje, njen sistem i politički i ekonomski, drži jedan čovek, jedna partija i jedna ideja: socijalizam po svaku cenu.
I među Kubancima i među analitičarima se i ranije moglo čuti pitanje - da li se možda Fidel umorio, da li i u njegovoj vulkanskoj ličnosti nema više žive lave? On jeste bio čovek izuzetne energije, bujne mašte, idealista i romantičar, ali Kuba je začaurena.
Sve češće se i na Kubi i oko nje govori da su zemlji potrebne nove ideje i novi ljudi.
Kada je Fidel Kastro sa drugovima sišao sa Sijera Maestre, u januaru 1959. godine, svi su nosili brade. Zvali su ih “barbadosi” i oni su takvim izgledom postali zaštitni znak revolucije i nove vlasti. Bilo je u modi da se “izvorni revolucionari” ne briju ni onda kada su imali pri ruci sapun i brijač, kada više nisu bili u šumama.
Sada brade nisu više u modi. Možda je došao trenutak da se revolucija “obrije”, da Kubancima pokaže svoje drugačije i mlađe lice. Možda ima neke simbolike i u tome da novi šef države i vlade Raul Kastro nikada nije puštao bradu, pa će sada zaista doći do promena. Malo ko u to veruje. Raulu je 76 godina. On i Fidel su za prvog potpredsednika Državnog saveta i vlade odredili Maćada Venturu, kome je 78 godina. Od četvorice potpredsednika najmlađi je Karlos Lage koji ima 56 godina, dok su preostala trojica u dubokoj starosti.
U stranoj štampi je taj novi vrh kubanske države nazvan “bunkerom”, jer se procenjuje da je komponovan tako da se ništa ne menja i ne rizikuje, da se obezbedi kontinuitet vlasti. Treba pri tom imati u vidu da Kastro, koji je bolestan već 19 meseci, ali aktivno piše i prima na konsultacije svoje drugove, nije podneo ostavku na položaj prvog sekretara KP Kuba, a ta funkcija na Kubi, kao i u svim socijalističkim zemljama, ima veliku moć.
No, svejedno, tranzicija je na Kubi počela i svakim danom je sve neminovnija. O tome je nešto govorio i Raul Kastro, ali nije obećavao puno. Pred njim i kubanskim rukovodstvom je zadatak da transformišu kubansku privredu, da povećaju privatne posede i privatne inicijative, a da sačuvaju socijalizam i to onako kako je Fidel rekao: “socijalizam ili smrt”. Analitičari kubanskih prilika i neprilika kažu da će Kuba tražiti reforme, možda po ugledu na Kinu, koja je u život zemlje uvela principe tržišne privrede, tj. kapitalizma, a sačuvala socijalizam i vlast jedne partije.
Da li je Kastro svega toga svestan? Sigurno jeste, ali on kao i njegovi novi-stari sledbenici, zna da Kuba svakog trenutka mora imati na umu da Vašington već pet decenija čeka da se oslobodi Kastra i da se domogne Kube, koju je i pre toga imao kao svoje “unutrašnje dvorište”. Te promene, koje se najavljuju i koje su imperativ, za Kastra su zakasnele. On je i dalje na bolesničkoj postelji i pitanje je da li će se sa nje ikada dići.
Kubanci i dalje vole i poštuju svog harizmatičnog vođu, ali oni hoće da žive bolje. Njihovo strpljenje je pri kraju. U svakom slučaju Kubom se još dugo neće moći vladati kao što je to činio Fidel Kastro - kao patrijarh, učitelj i pop.
Kubanska revolucija je, sumnje nema, bila Kastrova revolucija. I obrnuto. Ako se i za jedan revolucionarni poduhvat u svetu može reći da je delo jednog čoveka, onda je to kubanska revolucija. Revolucija Fidela Kastra.
Sada je došlo vreme za svođenje istorijskog bilansa.
Kastro je rekao šta je imao da kaže. Sada će suditi istorija. On je o tom sudu govorio i na svom suđenju, daleke 1953., kada je sudijama u završnoj reči poručio: “Sudite mi kako hoćete, ali ne zaboravite da će buduće generacije i vama da sude za ovo šta danas radite. To nećete moći da izbegnete.”

FIDEL I KULT
ŠPANSKI intelektualac Federiko Major zapodenuo je jednom sa Kastrom razgovor na temu njegovog kulta ličnosti.
”Ovde na Kubi, odgovorio je Fidel odsečno, nije bilo kulta ličnosti. Nijedna ulica, niti ijedna škola, a da ne govorim o gradovima i fabrikama, ne nosi moje ime. Nema nigde na Kubi ni moje biste. Nećete nigde u kancelarijama i državnim nadleštvima naći moje zvanične fotografije...”
Tačno je da ga nema. Ali, za tim nema ni potrebe. Fidel je, dok nije pao u postelju, bio svuda na Kubi - na ulici, na plantažama šećerne trske, sa ribarima i beračima šećerne trske, na TV, za govornicom, u novinama.
(KRAJ)