Venčanje na poverenje

Leta 1847. godine razboleo se Pančić od žučne vrućice. Pošto Jagodina nije imala bolnicu, čak iz Kragujevca je došao da ga leči fizikus Majnert, koga je u jesen, kada je ovaj dobio premeštaj za glavni grad kneževine Srbije, u Kragujevcu zamenio Pančić. Tako se kao privremeni okružni fizikus neplanirano našao u srcu Šumadije. Udomio se i napose dobio očekivano srpsko državljanstvo u svojstvu prirođenog Srbina pod imenom - Josif, Josif Pančić.
Porodicu je zasnovao tek pošto se izborio sa svim društvenim poteškoćama koje su ga u Srbiji pratile, kada je dobio položaj lekara koji čoveku osigurava pristojnu egzistenciju. Imao je 34 godine kada je obelodanio ime izabranice - Ljudmile - Milke Kordon, kćerke inženjera, barona Kordona, državnog službenika u Ćupriji.
Ljudmila - Milka bila je lepa, mlada, pa još bogata devojka. Pančić se u nju zagledao dok je ordinirao u Jagodini. Ruku joj je zaprosio čim ga je vlada prekomandovala u Kragujevac. I pored svega, tri stvari su, poput najcrnjih slutnji, pretile da ometu svadbenu svečanost. Oboje su bili rimokatolici okruženi pravoslavnim hramovima i sveštenicima. Zato nije imao ko i gde da ih venča? Drugo, vajkao se mladoženja Bribirčanin - da ne poseduje srpsko državljanstvo. Treće: Pančić nije raspolagao uverenjem da nije oženjen, bez kojeg važeći zakoni nisu dozvoljavali zaključenje validnog braka.
- Pa, šta sad?! - uspaničila se verenica.
- Ništa! - odvratio je kratko i jasno mladoženja - neka nas venčaju na poverenje!
Tako je i bilo. Pokazalo se da je kratak boravak među Moravcima bio dovoljan da Pančić zaradi bezgraničan kredibilitet. Presudni su bili - njegovo znanje, trudoljublje i čovečnost. Crkvene vlasti iz Beograda, Kragujevca i Paraćina su se složile da udovolje mladima. Otišli su i mnogo dalje. Zažmurili su, i umesto pravovaljanog svedočanstva o neženjstvu uvažili su neku krštenicu napisanu na latinskom koju je Pančić za sobom vukao od 1840. godine. A podnesak o prelasku iz austrijskog u srpsko državljanstvo za čas se preobratio u prihvatljiv dokaz o građanskoj pripadnosti zemlji Srbiji. Za veroispovest ih niko nije ništa ni pitao!
Venčanje je održano 30. januara 1849. godine prema pravoslavnom običaju, uz blagoslov igumana manastira Ravanice, jeromonaha Dimitrija Popovića. Krajem istog leta godine 1849. bračni par Pančić obradovao se novorođenčetu, sinu Petru.
Revnosno izvršavajući obaveze glave porodice i područnog lekara, Pančić nikad nije zaboravljao svoj mladalački zavet botaničkoj nauci. Nastavio je proučavanje sveta biljaka i životinja. Obišao je srednje Pomoravlje i manje dostupne krajeve: Crni vrh, Temnić, Levač, manastir Ljubostinju. U junu 1847. putovao do Aleksinačke banje, danas Sokobanje, i usput se popeo na Rtanj i Ozren. Zatim je pohodio širi predeo Paraćina i Ćuprije, manastire Manasiju i Ravanicu, Lešje s Babom, Svetu Petku...
Uspon na Rtanj uvukao ga je u pravi istraživački vrtlog, ludu trku i duga iscrpljujuća traganja da sazna identitet nepoznate fele koju je pronašao na severnim liticama planine. Ušao je u avanturu kakva ni u snu ne bi mogla da se doživi, ali koju mu je spontano priredila majka priroda - šireći u njemu neizrecivo duhovno blaženstvo. Radilo se, kako se posle dvadeset godina hoda po mukama ispostavilo, o čudesnoj, prastaroj stanovnici središnjeg dela Balkana, pravom malom botaničkom kolačiću - Ramonda serbica. Kad se upustio u nadmetanje s anonimnom biljkom, Pančić nije ni slutio da ga sudbina priprema za narednu još dramatičniju pustolovinu, čija pozornica će biti suprotni, zapadni, podrinjski, za njega - profesionalnog botaničara, davno maštani kraj Srbije.
Tako će ga decenijama opterećivati dve sumnje, dve zagonetke - identitet ramonde i omorike.
Glasovi o šestogodišnjem besprigovornom prebivanju u Kragujevcu, ljudski odnos prema pacijentima, odricanje od udobnosti doma radi istraživanja prirode, doprli su do naučnih krugova prestoničke elite. Zato i Društvo srbske slovesnosti (najstariji prethodnik Kraljevsko-srpske akademije, danas SANU) u Beogradu bira Pančića za dopisnog člana.

(Nastaviće se)