Ruganje kolega

TRI sledeće godine, 1853, 1854. i 1855. bile su značajne i sudbonosne za Josifa Pančića. Poslednju, dva putovanja čine posebnom - obilazak Užičkog okruga i poseta Beču u čistoj naučnoj misiji.
Prvo stupanje na tlo Užičkog okruga bilo je zapravo ispunjenje davnašnje želje koja ga je po pravdi i dovela u Srbiju: da prouči floru prelaznih terena između primorskog krša i banatske ravnice. Bio je presrećan - najzad mu se ostvario jedan od mladalačkih snova. Nije ni slutio da će se taj san odmah preobraziti u odisejevsko, maltene mitsko traganje kroz vreme i prostor za misterioznom tvorevinom prirode - zimzelenom omorikom. Putešestvije za njom, ispunjeno peripetijama, prevazići će i najbujniju fantaziju, otegnuće se na cele dve decenije, ali će se i posle toga na volšeban način nastaviti...
U predgovoru brošurice “Omorika nova fela četinara u Srbiji” (1887) Pančić beleži: “Kada sam 1855. prvi put obišao užički kraj, doznao sam za tamošnje igličasto drvo nazivano omorika. Uzalud, niko nije umeo da mi pokaže to drvo. Na pitanje, pa kako izgleda omorika jedni su mi odgovarali: “Slična je jeli!”, drugi : “Ne, više nalikuje smrči!”, ipak većina je smatrala da su “jela i omorika jedno te isto drvo!”
Pančićevi sabesednici pružali su nesigurne odgovore. On je stekao čvrsto uverenje da priče nisu bez osnova. U osećanjima mu se rasplamsa opojna lovačka strast da se pošto-poto dočepa botaničkog plena. Maglovite tvrdnje Užičana neprekidno su mu se motale u glavi. Čim se vratio u Beograd ukućani su primetili da postaje odsutan i više za sebe šapće, stalno spominjući nekakvu omoriku.
Josif Pančić je deo septembarskih ferija provodio, radno, u Beču. Istraživao je zbirke, tražio ključeve za određivanje biljaka u bečkim muzejima. Nastojao je da reši zagonetke i dileme, da konačno determiniše biljke koje je godinama revnosno prikupljao po zemlji Srbiji. Krajnji cilj mu je bio da objavi spisak utvrđenih vrsta i da ih promoviše pred najviđenijim evropskim stručnjacima!
Prva naučna publikacija Pančiću nije donela “očekivano udovletvorenje”. Rad je bio prošaran nedozvoljenim tehničkim propustima, štamparskim greškama.
“Tu je toliko nemarnosti ako ne rđavost, da joj je teško bilo para naći u ostalim evropskim štamparijama, koliko je pogrešaka u ovoj maloj knjižici. Pa i osnova je negde promenjena što kvari i plan i smisao rasprave” - vajkao se Pančić... Ipak, njegov kakav-takav pregled srpske flore, popisao je ukupno 1806 fela, brojka koja je prebacivala sve pređašnje krnje i površne inventarizacije - fascinirala je evropsku učenu porotu.
Posle publikovanja kataloga srpske flore, tokom jula i avgusta iste godine, Pančić je organizovao ekskurziju licejaca širom jugozapadne Srbije i preuzeo ulogu predvodnika. Ekspedicija je trajala 49 dana i bila ovenčana uspehom - registrovano je čak 150 prinova u biljnom carstvu Kneževine Srbije.
Kasnije, po povratku u Beograd, Vlada je ovlastila Pančića da otputuje u Beč i prisustvuje 32. kongresu nemačkih, u suštini evropskih lekara i jestastveničara. Pančić je aktivno učestvovao u njegovom radu. Nažalost, rastužile su ga intrige i potcenjivanja šačice uobraženih evropskih kolega upućene na njegovu i adresu zemlje iz koje je pristigao.
- Kako li se osmeljuje taj drski analfabeta iz Srbije da nam soli pamet “naukom”! Vajnog li botaničara! Ko li mu dozvoli da nas maltretira glupostima?! - prepotentno su telali jedni, dok su im se drugi pridruživali veoma neukusnim ispadicima:
- Gospodo, imajući u vidu Grizebahove procene flore Srbije, opravdano podoziram u dostovernost Pančićevih podataka. Pogledajte kakvo haotično saopštenje je oštampao.
(Nastaviće se)