Srbija, moj eden

OD boravka u Beču Pančić je imao duplu korist. Kako pređašnje 1855. godine, tako i 1856, pažljivo je prostudirao tamošnje bogate herbare i zamašnu specijalističku literaturu u nadi da će nabasati na makar najmanji trag o drvetu sličnom omorici. Uzalud! Zaključak bi mogao da bude samo jedan: tajanstveni zimzeleno-igličasti stanovnik okruga užičkog je izvan svake sumnje za nauku nepoznata fela četinara!!!
Saznanje da je na korak do ustoličenja novog taksona, još snažnije ga je podstaklo da svim silama i sredstvima nastavi potragu za neznankom iz Podrinja i da se suoči s njom - lice u lice. Predosećao je da će mu taj susret predstavljati vrhunac naučne karijere!
Koliko god da ga je opterećivao, prema vlastitoj proceni, nedovoljno uspešan prvi nastup pred evropskim odabranicima nauke u Beču, Pančić nije mogao da porekne da su mu se uprkos svemu vrata evropske botanike široko otvorila. To je posvedočila i činjenica da su Francuz A. Grizebah, “Dalmatino--Talijan R. Vizijani”, Mađar, oficir-botaničar - Viktor Janka i druga svetski priznata imena uspostavila s njim “žive epistolarne veze i razmenu biljnog materijala”. To je značilo da su eminentni Evropejci duboko uvažavali Balkanca Pančića.
Oni su me okuražili da bez zastanka nastavim sa sistematskim i ozbiljnim proučavanjima. Nisam sebi dopustio da propustim makar godinu a da ne obiđem koji delić Srbije, da dopunim herbarijum i pribeležim utiske sa terena - govorio je Pančić.
- Da, sve lepše od lepšega, Josife, ipak ne čini li ti se da malo preteruješ. S jedne strane ne drži te kuća - zaboravljaš na mladu i lepu ženu i njeno samovanje - s druge, malo ti je biljaka, te si počeo da sakupljaš i minerale, ptice, ribe, insekte... Koji đavo te tera na takvo iscrpljivanje! Čemu, u stvari, težiš? - korili su ga prijatelji.
- Još pre no što sam prešao u Srbiju zavetovao sam se da moja najveća ljubav bude nauka, da robujem prirodnjačkim naukama. I pre no što sam tu pustio korene, prvi koraci su me uverili da je Srbija moj eden, moj božanski vrt. Očarala me ovdašnja bogata i raznovrsna flora. Odlučio sam da sav život posvetim njenom proučavanju. Nepredviđeno, ali neminovno, nametnuo se i drugi zadatak. Jezik jestastveničke nauke u Srbiji nije bio razrađen. Morao sam i tu da se angažujem, da savladam narodni govor i odaberem izraze i reči koje odgovaraju naučnim terminima. Lako-polako, neprimetno ali logično, navukao sam se i na zoologiju...
Bez obzira na lutanja, Pančić nikada nije skidao s uma dva botanička dosijea, onaj o omorici, i drugi o ramondi s planine Rtanj. Doduše, posle 1855. godine planovi su ga odvukle podalje od Užičkog okruga, ali je na svaki način težio da se tamo vrati. Do 1865. dva puta se našao u zapadnoj Srbiji. Godine 1861. je sefte prošao i Tarom, ali mu se nije ukazao nikakav konkretan znak da je baš ta planina ključni čvor njegovih spopalih istraživačkih razdora između uma i duše. Omorika se nije dala - iskliznula mu je iz vida iako mu je, kad je prošao pored Kaluđerskih bara, bila nadomak očiju.
Istovremeno, pored misterije oko omorike, Pančića je magnetskom snagom privukla rtanjska biljna enigma. Ona će ga isto tako koštati više besanih decenija dok nije dokazao identitet još jedne od svojih glavnih botaničkih heroina. Za razliku od omorike, ova dama nije posedovala narodno ime, a naučno je tek trebalo da se utvrdi. Dosta kasnije, posle mnogih domišljanja, ispostaviće se da se radi o dotle neopisanoj feli roda ramonda - ramonda ramondia serbica. Naravno, kum je bio Pančić...
U postupku determinacije između ramonde i omorike nametala se i druga razlika. Pančić je ramondu prvo pronašao, a zatim tragao za njenim pravim imenom; a za omoriku je najpre čuo, pa je tek kasnije otkrio koja se biljka krije iza tog volšebnog naziva.
(Nastaviće se)