Hajduci na Beljanici

GODINE su prolazile. Pančić nije mirovao, ili je organizovao botaničke ekskurzije ili je u kabinetu sistematizovao građu, pisao udžbenike, knjige, članke, referate... Pod pritiskom okruženja, počeo je da se bavi i društvenim radom i prosvetiteljstvom.
U međuvremenu, vrzmajući se planinama i zabačenim krajevima Srbije, nailazio je na svakojake, ponekad bizarne, čak i neprijatne doživljaje. Jula 1863. godine sa licejcima je preduzeo podužu ekskurziju duž severoistočne granice Srbije. Sredinom meseca njegova družina popela se na sam vrh Beljanice, gde ih je zatekla noć. U mraku su se skoro opipom prstiju spustili u naselje Zlot.
- Kmete, u naše selo ušunjala se četa sumnjivih osoba u nesvakidašnjim odelima, predvođena brkatim vođom. Skrasili su se u obližnjoj krčmi. Ništa drugo ne govore sem da su gladni i umorni - obavestili su starešinu naselja uznemireni seljaci. Kmet Zlota odmah je pohodio osumnjičene i, posle kraćeg odmeravanja snaga, raportirao je tamošnjem žandarmerijskom načelniku da su u selo upala osmorica naoružanih hajduka, doduše krotkog ponašanja. Predvodio ih je stariji, brkati i bradati, harambaša.
- Ako su mirni, ne dirajte ih dok ne svane! Postavite stražu, a sutra ćemo ih ispitati - odseče načelnik.
Sasvim slučajno, dok se zamešateljstvo odigravalo, kod načelnika se našao i jedan nastavnik iz Zaječara koji je pomno pratio celu priču. Razjedan radoznalošću, on je, na svoju ruku, otišao do mehane da osmotri tu razbojničku družinu. Pritajio se, iz ugla gostionice posmatrao je nezvane goste, dok nije prepoznao svog profesora.
- Profesor Pančić!? Gospode! Vi ste, gospodine Pančiću, a mi, seljaci, starešina sela i žandarmerijski načelnik smo mislili da su krčmu zaposeli noćni razbojnici!
Usledili su grohotan smeh, zagrljaji, poljupci, bruderšaft-bratimljenje, zapodenuše se pesme, šale! Veselje, dosetke i zadirkivanja trajali su sve do rane zore. Harambaša Pančić i sutradan nije prestao da se previja od smeha...
I u najpatetičnijim melodramama retko kad se dešava da više od deset godina glavni junak bude podvrgnut preteranim patnjama i rastrzanjima. Potera koju je Pančić preuzeo da bi skinuo senu sa omorike, provlačeći se kroz najzamršeniji splet prepreka i pukotina, protegla se na celih dvadeset i više godina!
- Dovukao sam se, gospodo, do praga neobičnog ličnog jubileja - svečano ću praznovati deceniju naprezanja da potvrdim unikatnost srpskog biljnog carstva. Avaj, nije mi išlo od ruke! Gazim u mestu! Gubim smer ko guska u magli... Naravno, reč je o omorici! Deset godina bez uspeha pokušavam da razmrsim mutno klupko nejasnih nagoveštaja o njoj. Kakvo drvo je ona, u kom nedođijskom ćošku se pritajila, da li da bi mi se narugala ili da bi ukazala na rastojanje koje postoji između nje i ostalih podanika šuma - ispovedao se Pančić.
- Recite nam, gospodine profesore, spremate li kakav dalji korak u potrazi za omorikom?
- Naravno da spremam. Smislio sam i hoću da primenim potpuno originalan, do sada u botanici nepoznat postupak u hajci za njom - odgovori Pančić u svom šeretsko-figurativnom stilu. - Iščekujem i nadam se da mi vi pomognete u poduhvatu, gospodo prokurori!
Pančić je smislio čudan ali jednostavan plan. Odlučio je da putem posebnog raspisa Ministarstva prosvete i crkvenih dela obaveže vlasti Užičkog okruga da mobilišu lokalno stanovništvo u prikupljanju i slanju u Beograd etiketiranih grančica i šišarki svih mogućih četinara s područja zapadne Srbije. Verovao je da će na taj način, konačno, da dobije materijalne dokaze o postojanju omorike. Ovakav zamašan poduhvat s ogromnim brojem učesnika do vremena Pančića verovatno nije nikada preduziman u svetu.
(Nastaviće se)