Nije fatamorgana

Popodnevni sati poslednjeg dana jula 1875. godine bili su na izmaku kada su profesor Pančić i njegova pratnja stigli u selo Zaovine, u mahalu Đurići, da bi se okrepili i prenoćili u kući familije prijatelja Đoke Lazića, pred povratak u Beograd. Bili su umorni, jer su danima obilazili šume i gustiše Zlatibora i Tare, tragajući za stablom omorike. Studenti su se povukli i zaspali, dok je Pančić seo ispred trema seoske kuće i gledao u horizont.
Inače, naselje Zaovine pružalo se preko južnih padina planine Tare, oko izvorišnog oblučja Crnog Rzava. Nedaleko od kućnog ognjišta pop Đoke, u gornjem delu klisure Rzava, uočljivo je strčala stenovita gromada - Sklopovi. Pančićev pogled slučajno je bio fokusiran upravo na greben Sklopova, po čijoj su se gornjoj ivici, na nešto svetlijem zvezdanom fonu, ocrtavale elegantne strelaste siluete nalik stepenastim krovovima budističkih pagoda. Sličan prizor Pančić nikada ranije nije imao prilike da posmatra. Protrljao je oči da vidi da li nije zadremao.
- Bože moj, da li me oči varaju!... Ne, nije fatamorgana! - Tihi žmarci puzili su telom i nevoljno izmamljivali osmeh na licu. - Da li si, Gospode, u poslednji čas blagovolio da uslišiš moje molitve? Ko je, reci, sleteo tamo na kamenjaru? Omorika, je l’ da? - pitao se Pančić.
Svitanje je preseklo sve stare uspomene već iznemoglog botaničara koji je na tremu Đokine seoske kuće nepomično zurio u volšeban prizor iznad Sklopova. Kako se dan budio, uske, piramidalno izdužene siluete nepoznatog četinara su se sve jasnije ocrtavale na horizontu i potpuno ga rasanile. Ustreptao i uzbuđen, konačno je bio ubeđen da posmatra vitka stabla dugo tražene omorike!
- Hej, striko profesore, dobro jutro! Vi ste budni! Pobogu, al’ ste premrzli, zore su ovde i usred leta ledene! Zašto niste kao čovek proveli noć u postelji? - zgranuli su se Zaovičani.
- Dobro jutro, prijatelji! Ne brinite za mene, dobro sam, čak sam, nadam se, i previše dobro! Noć sam proveo u živom snu, ceo život sam preturio preko glave, a imalo je i rašta. Baksuz je išao za mnom poput seni od koje se ne možeš otresti, a opet iz svih škripaca nalazio sam izlaz. Tako i ovog puta!... Prijatelji, čekam vas sedeći na žeravici. Recite mi, brzo-brzo, ono drveće što se odavde nazire na Sklopovima strčeći put zvezda, koje je? Kako ga nazivate?
- Kako ga nazivamo? To je omar! Omorika! - reče najbrkatiji među planincima.
- Biće deset godina kako sam od njih odlomio dve grančice i poslao ih preko Bajine Bašte u Beograd. Vele da ih je trebao neki učenjak!
- Ti li si, brate, taj usud što mi oduze deset godina mirnog života i prinudi da lutam u beznađu! - našali se Pančić i sijajući od radosti zagrlio je brkaliju. Iako još nije bilo svanulo, Pančić nije imao strpljenja da sačeka puni dan. Bez čekanja krenu ka Sklopovima, vedrog duha, usput je sve vreme mudrovao:
- Da li ste čuli za izreku “Šta vredi što ti je ispred nosa kada je ne vidiš?” E, prijatelji, izreka je sročena za moj slučaj s omorikom. Sto puta je bila ispred, pored ili iza mene, no ja je ne upazih, pošto “nisam video dalje od nosa!” Pola života sam proveo u vrtlogu vapijući za izlazom, ona me je ćutke posmatrala, čekala da iscedim poslednju kap strpljenja, da me namuči do bola, da bi se u minut do dvanaest smilovala...Neću joj oprostiti, videće ona, idem da joj uzmem meru.
Čim se se popeli na greben, Pančić zastade, zbunjen - sve vreme je zurio u nestvarno elegantno stablo toliko tražene omorike. Teško je išta reći za misli i osećanja koja su ga tog časa ispunjavala. Habitus omorike je egzotičnom krasotom nadmašivao sve njegove botaničke vizije! Vreme je bilo da se poveće stablo poseče i botanički, “hirurški” obradi. Najpre joj je izmerio dužinu - nadmašivala je 30 metara, a zatim izvršio celu ekspertizu. Prsna debljina trupla iznosila je oko 40 centimetara, dužina grana, i pored izrazite visine stabla, samo 1-2(!) metra, a veličina šišarica oko šest centimetara, najsitniji od svih domaćih četinara. Mala raskriljenost grana, končnio raspored idući ka vrhu, stvarali su utisak da omorike poleću ka nebu!
(Nastaviće se)