Porota za omoriku

PANČIĆ se presrećan i zadovoljan odmah vratio u Beograd. Bez trenutka odmora, zagnjurio je glavu u knjige i priručnike za determinaciju, kako bi još jednom prekontrolisao postoji li bilo kakav empirijski trag o omorici. Nigde ni reči! Bio je to bespogovoran dokaz da omorika predstavlja pravu bombu za botaničare i botaniku. Apsolutno siguran da je naišao na nepoznatu vrstu četinara, Pančić je bez dvoumljenja napunio divit mastilom i požurio da na nemačkom sroči članak o senzacionalnom otkriću. Da obavesti kolege i čitavu učenu Evropu šta u svojim nedrima krije planina Tara.
Opis omorike i njeno ime, Pančić je prikazao i dokumentovao shodno tada važećim pravilima u taksonomiji - na latinskom jeziku.... i opisao: “Omorika, omara, frena... raste na silikatu, cveta od marta do maja. Raste po brdskim padinama u jugozapadnoj Srbiji. U Zaovinama ispod Crvene stene više Rastišta i na Janjcu više Štula. Ima je u obližnjoj Bosni na brdu Semetištu nedaleko od Višegrada.... Ovo visoko drvo spušta pravce u zemlju korene; stablo mu je duboko uspravno, preko polovine golo, kora je na stablu spolja siva;... grane su kratke, gornje uspravljene, srednje razvedene, a donje viseće sa uspravljenim vrhovima... “
Pri tom je dodao važno objašnjenje: “Držeći se prava koje mi pripada kao autoru, sačuvao sam narodno ime fele omorike i krstio je Pinus omorica Panč!” I baš tu kod imena, zapravo “prezimena”, odnosno naziva roda, a ne vrste, Pančić je načinio kardinalnu omašku! Promašaj koji će ga koštati mnogih glavobolja i nepravednih udaraca sudbine...
Pošto je brošura o omorici zatalasala javnost, on je već naredne 1877. godine podneo izveštaj o čarobnici sa Tare. Govorio je na seansi Srpskog učenog društva, danas - SANU, čiji je bio prvi predsednik. Taj referat u obliku eseja na srpskom jeziku odmah je štampan u Glasniku Srpskog učenog društva...
I najeminentnijim evropskim botaničarima klecnula su kolena kada im je u ruke dospela Pančićeva knjižica:
- Da li je moguće da u liliputanskoj Srbiji raste drvo dostojno Božjeg divljenja i niko da ga ne primeti pre her Pančića?!
- Iskreno govoreći, zavidim mister Pančiću i ne krijem da sam iznenađen!
- Poštujem, m’sje Pančića, ali pitam se - nije li ovog puta preterao? - pitali su se evropski botaničari.
Sumnji je podlegao i najautoritativniji evropski proučavalac biljnog sveta Antoan Grizebah: “Pančić se okliznuo! Omorika nije ništa drugo do svepoznata erzerunska smrča registrovana u nauci!”
I profesor E. F. Purkinje - koji je ubrzo, hteo - ne hteo, snagom birokratskih konvencija, ljudski nekorektno, postao opasan Pančićev rival, jer je pokušao da mu preotme pravo prvenstva na otkriće omorike. U početku je oponirao srpskom botaničaru da omorika nije vrsta nepoznata nauci!
Na kritike, inače priznatih stručnjaka, Pančić je reagovao hladnokrvno: “Razumem, kolege nam se suprotstavljaju jer naše saopštenje je jače uzdrmalo uvrežena verovanja da je Srbija malo obećavala botaničarima”, aludirajući na davnu izjavu Grizebaha. “Dakle, biće potrebno da utrošim svežu energiju i vreme da bih obezbedio dostojan položaj omorici u svetskim biljnim inventarima. Neće me pokolebati ni Grizebah ni Purkinje, ni u snu im neću povlađivati! Oni su u zabludi, a ne ja! Nastojaću da pribavim grančice i šišarke svih srodnika omorike, uporediću ih, najdetaljnije i najpažljivije, i dokazati da nisu u pravu!”
Pančić se postarao da dobije delove svih vrsta četinara po rodu bliskih omorici. Prikupljanje i proveravanje je potrajalo, ali je rezultat bio očekivan - njegovo prosuđivanje, uz materijalne argumente i analize, bilo je nepobitno dokazano. Omorika je bila apsolutno samostalna vrsta!
Borba Pančića da posle dvodecenijskog traganja i sjajnog otkrića na Tari odbrani omoriku u statusu samostalne vrste, oduzela je profesoru narednih deset godina života i okončala se pobedom.
(Nastaviće se)