Lepotica Tare

ISTORIJAT borbe za analektu i afirmaciju omorike Pančić je rezimirao u kraćem delu na srpskom, odštampanom u časopisu “Težak” 1877 godine.
Obelodanio je kako je postepeno uzdrmao “nevericu naučara”, pa su i oni stali da veličaju omoriku i da se oduševljavaju njom na stručnim skupovima, u novinama i časopisima, da je uključuju u dendrološke udžbenike.
Da li je urota Pančiću uistinu predodredila sudbinu večitog gubitnika? Oficijalna tzv. beatifikacija omorike u naučne registre nije protekla u ružičastoj inscenaciji. Uvaženi Purkinje je najpre omalovažio uspeh Pančića, a potom izrazio farisejsko pokajanje za svoje neprimereno iznesene stavove: - Neobazrivo sam se istrčao, omorika je zaista svojevrstan samostalan biljni oblik...ali ne pripada rodu Pinus (borovima), kao što drži Pančić, već rodu Picea (smrčama)! Otuda proizilazi da njen legitiman naziv treba da glasi, ne Pinus omorica, već Picea omorica!
Na svu žalost, u tom pogledu Purkinje je bio u pravu. Na taj način, voljno ili nevoljno, bez po muke - zaboravio je da je i sam učinio grubu grešku, jer je smatrao da je omorika dalekoistočna smrča, i time omalovažio Pančićev naučni učinak! Preoteo mu je omoriku koja je isključivo zaslugom našeg botaničara postala primadona srpske flore i miljenik svetske javnosti.
Odista, prema pariskom Kodeksu o botaničkoj nomenklaturi, usvojenom 1867. godine, pravo prvenstva u imenovanju novog taksona pripada autoru koji ga označi podobnijim nomenom. Avaj, Pančić se kod prvog zvaničnog opisa ličnih odlika omorike 1876. poslužio zastarelom sistematikom Karla Lineja gde su pripadnici četinara obuhvaćeni rodom Pinus. Samo godinu kasnije, Purkinje se oslonio na savremeniju podelu, i umesto rodu Pinus - omoriku priključio rodu Picea, što je bilo ispravnije!
Tako je jednim zamahom pera Purkinje stekao pravo prvenstva u determinaciji omorike i okitio se lovorovim vencem. Svirepo su omalovaženi tridesetogodišnji nadljudski napor i zasluge Pančića da promoviše i smesti omoriku u riznicu botaničkih nauka. Obezvređeni su za tili čas svi njegovi višedecenijski napori, česta žrtvovanja da joj pronađe stanište.
Pojavili su se i drugi eksperti, mazohistički ostrvljeni na Pančićevu omašku učinjenu prilikom dijagnosticiranja sistematskog mesta omorike. Otuda i danas u stručnoj literaturi nailazimo na više varijanti naziva omorike. Prema mišljenju sarajevskog florističara Pavla Fukareka (1967), svi pomenuti autori su načinili grešku, pa i sam Pančić načinio je ne baš beznačajnu omašku, kada je dao pogrešno ime lepotici s Tare koje je tek 1877. godine ispravio.
Dakle, prema mišljenju Pančića, odnosno Fukareka, kraljicu četinara Evrope najpravilnije i najpravednije je nazivati Picea omorica Pančić (1877), a ne - Picea omorica (Pančić).
Ipak, u studiji “Flore SR Srbije” (1970) vidi se da predlog Fukareka nije prošao, mada su se pored njega i drugi beogradski botaničari vatreno zauzimali da se ispravi moralni “zločin” učinjen prema srpskom botaničaru. Što je najzanimljivije, zahvaljujući ogromnoj harizmi Pančića koja se izlila i preko granica Srbije, vila s gornjeg Podrinja svuda u svetu figurirala je i figurira kao Pančićeva omorika! Ne Purkinjijeva, ne Vilkomenova, ne Boleova ili drugojačije.
Pančić je vidovito naslutio da će omorika, “živi fosil ledenog doba”, i u budućnosti biti u centru pažnje stručnjaka i javnosti. Na njeno žitije, telesni sastav i ekologiju ustremili su se mnogobrojni domaći i inostrani naučnici mlađih pokolenja. Pre svega, interesovalo ih je koji prostor omorika zauzima i na koliko lokaliteta su rasprostrta njena staništa. Ispostavilo se da je u pitanju relativno sveden prostor oko srednje i gornje Drine, gde se susreće u malom broju primeraka na nekoliko lokaliteta. I nigde više na svetu!
(KRAJ)