Čovek u oklopu

OKO sedam uveče osmog novembra 1932, Nađa Alilujeva Staljina stara trideset jednu godinu, ovalnog lica i smeđih očiju, supruga boljševičkog generalnog sekretara, oblačila se za bučnu proslavu petnaeste godišnjice revolucije. Stroga, posvećena ali krhka, Nađa se ponosila svojom "boljševičkom skromnošću", nosila je najneuglednije i najbezobličnije haljine i bluze s četvrtastim izrezima, umotavala se u obične šalove i nije se šminkala.
Ali večeras se naročito potrudila. U Staljinovom sumornom stanu u dvospratnom Potešnom dvorcu, podignutom u sedamnaestom veku, zavrtela se pred svojom sestrom Anom obučena u neobično pomodnu crnu haljinu s ružama izvezenim po rubu, donesenu iz Berlina. Umesto stroge punđe, prvi put je namestila "modernu frizuru". Nestašno je u crnu kosu zatakla skerletnu vrtnu ružu.
Zabavu, kojoj su prisustvovali svi boljševički velikši, na primer premijer Molotov i njegova vitka, pametna i koketna žena Polina, svake godine je za praznik priređivao komesar za odbranu Vorošilov. U malenom i bliskom svetu boljševičke elite, ove jednostavne, vesele zabave obično su se završavale tako što su moćnici i njihove žene plesali kozačke plesove i pevali gruzijske tužbalice. Ali te noći zabava se nije okončala kao i obično.
U isto vreme, nekoliko stotina metara istočno, bliže Lenjinovom mauzoleju i Crvenom trgu, u svom kabinetu na drugom spratu trouglastog Žutog dvorca iz osamnaestog veka, Josif Staljin, generalni sekretar boljševičke partije i vožd - vođa - Sovjetskog Saveza, star pedeset tri godine, dvadeset dve godine stariji od Nađe, otac dvoje dece, bio je na sastanku sa svojim omiljenim policajcem. Henrih Jagoda, zamenik predsednika GPU-a (sovjetska tajna policija), Jevrejin lasičjeg lica, sin draguljara iz Nižnjeg Novgoroda, čovek s "hitlerovskim brkovima" i sklonošću prema orhidejama, nemačkoj pornografiji, obaveštavao je Staljina o novim zaverama protiv njega i partije i nemirima u unutrašnjosti.
Pritisak poslednjih meseci gušio je Staljina, on se plašio gubitka Ukrajine, čijim delovima su zavladali beznađe, glad i neredi. Kad je Jagoda otišao, u sedam i pet minuta, ostali su poveli raspravu o borbi za "slamanje kičme seljaštvu", bez obzira na milione gladnih u ovoj najvećoj gladi koju je čovek ikada izazvao. Bili su odlučni da žito upotrebe za finansiranje divovskog zaleta u pretvaranju Rusije u industrijsku silu. Ali te noći dogodiće se mnogo bliža tragedija. Staljin će se suočiti s ličnom krizom, najbolnijom i najtajanstvenijom u njegovoj karijeri. Do kraja života ponavljaće je u mislima.
U osam časova i pet minuta Staljin je u pratnji ostalih polako sišao i krenuo na zabavu, preko snegom prekrivenih uličica i trgova te srednjovekovne tvrđave crvenih zidina, obučen u partijsku bluzu, vrećaste stare pantalone, meke kožne čizme, stari vojnički šinjel i šubaru od vučjeg krzna sa štitnicima za uši.
Leva ruka bila mu je neznatno kraća od desne, ali tada se to nije primećivalo kao kasnije. Glava s gustom kosom koja mu je rasla nisko na čelu, još crna, ali prošarana prvim sedim, delovala je snažno i plemenito kao u stanovnika kavkaskih planina; njegove mačje, gotovo istočnjačke oči bile su "boje meda", ali su u besu bleskale vučjim žutilom. Decu su bockali njegovi brkovi, a miris duvana im je smetao, ali, prema sećanjima Molotova i obožavateljki, Staljin je još bio privlačan ženama, s kojima je flertovao stidljivo i nespretno.
Tog niskog, zdepastog čoveka, visokog sto šezdeset sedam centimetara, koji je oprezno ali žustro gazio stopalima okrenutim unutra (taj hod su pažljivo oponašali glumci u ulogama careva) i tiho ćaskao s Molotovom, s jakim gruzijskim naglaskom, štitila su samo dva čuvara, nekad jedan jedini. Velikaši su šetali po Moskvi gotovo bez ikakvog obezbeđenja. Čak i sumnjičavi Staljin, kog su već zamrzeli na selu, vraćao se kući iz kabineta na Starom trgu sa samo jednim telohraniteljem. Jedne večeri, usred snežne oluje, Staljin i Molotov vraćali su se kući "bez telohranitelja" preko Manježnog trga, kada im je prišao prosjak. Staljin mu je dao deset rubalja, a razočarani skitnica je uzviknuo: "Vi prokleti buržuji!"
"Ko će razumeti naš narod", rekao je Staljin zamišljeno.
Uprkos ubistvima sovjetskih zvaničnika (uključujući i pokušaj atentata na Lenjina 1918), svi su bili izuzetno opušteni sve do juna 1927, kada je ubijen sovjetski ambasador u Poljskoj; tada je obezbeđenje malo pojačano. Godine 1930. Politbiro je dekretom "zabranio drugu Staljinu da se pešice kreće po Moskvi". Ipak, on je sa šetnjama nastavio još koju godinu. Bilo je to zlatno doba koje će se, za svega nekoliko časova, završiti smrću, možda i ubistvom.
Staljin je već postao poznat kao nedokučiv poput sfinge, a njegovu ravnodušnu skromnost predstavljala je lula koju je neprekidno pućkao poput seoskog kmeta. Ni izdaleka bezbojan osrednji birokrata, kakvim ga je smatrao Trocki, pravi Staljin bio je energičan i razmetljivi melodramatični glumac, izuzetan u svakom pogledu.
Ispod sablasnog spokoja ovih bezdanih voda skrivali su se smrtonosni virovi ambicije, besa i nesreće. Sposoban i za promišljenu postepenost i za nemarno kockanje, činilo se da je zatvoren u hladni čeliči oklop, ali pipci su mu bili krajnje osetljivi, a žestoka gruzijska narav toliko neukrotiva da je gotovo uništio svoju karijeru sukobivši se s Lenjinovom ženom.
Bio je nepostojani neurotik krutog, uzavrelog temperamenta krajnje napetog glumca koji uživa u sopstvenoj drami - njegov naslednik Nikita Hruščov nazivao ga je "licedej", čovek s mnogo lica. Lazar Kaganovič, preko trideset godina jedan od njegovih najbližih saboraca, u tom času takođe na putu ka proslavi, ostavio je najbolji opis Staljinovog "jedinstvenog karaktera". Po Kaganovičevim rečima, Staljin je bio "različit čovek u različito vreme... Poznavao sam najmanje pet ili šest Staljina."

NOVI POGLED
FELJTON je napravljen prema knjizi Sajmona Siboga Montefjorea "Staljin - dvor crvenog cara". Uz pomoć arsenala novih dokumenata autor je ispričao priču o istoriji Staljinovog carskog dvora, koju je kritika ocenila kao "najcivilizovaniju hroniku svireposti i bezdušja".
Iz ove knjige (izdavač "Laguna") "Novosti" će objaviti delove o Staljinovom porodičnom životu, strahu od izdaje, razvratu, surovim ubistvima. Ovo istorijsko delo proglašeno je za knjigu godine u Velikoj Britaniji.
(Nastaviće se)