Brak pun varnica

KRAJEM dvadesetih godina, Nađa je bila profesionalno nezadovoljna. Želela je sopstvenu ozbiljnu, boljševičku karijeru. Početkom dvadesetih godina kucala je na mašini za svog muža, pa za Lenjina, a zatim za Serga Ordžonikidzea, još jednog strastvenog, energičnog i neumornog Gruzina, zaduženog za tešku industriju. Zatim je prešla na Međunarodni poljoprivredni institut, u odeljenje za agitaciju i propagandu.
Tu nalazimo, izgubljen u arhivima, svakodnevni posao Staljinove žene u svem njegovom boljševičkom sivilu: njen šef traži od svoje obične pomoćnice, koja se potpisuje kao N. Alilujeva, da ugovori izdavanje zapanjujuće dosadne publikacije pod naslovom “Moramo proučiti pokret mladih na selu”.
“Nemam ama baš nikakve veze ni sa kim u Moskvi”, žalila se Nađa. “Čudno, ali osećam se bliskijom s nepartijcima - sa ženama, naravno. Razlog je to što su jednostavnije... Ima stravično mnogo novih predrasuda. Ako ne radiš, onda si obična baba.” Bila je u pravu. Nove boljševičke žene, kakva je bila Polina Molotova, bile su i same političarke. Te feministkinje prezirale su domaćice i daktilografkinje kao što je Nađa.
Ali, Staljin nije želeo da i njegova žena bude takva: njegova Nađa biće, kako je on to zvao, baba. Nađa se o Staljinu svakako starala kao dobra baba.
“Staljin mora da jede piletinu”, pisala je predsedniku Kalinjinu 1921. “Dodeljeno nam je svega 15 pilića... Molim vas da to povećate, pošto je prošlo već pola meseca, a ostalo nam je samo pet...”
Godine 1929. Nađa je odlučila da i sama postane moćna partijka, pa nije otišla s mužem na odmor, nego je ostala u Moskvi radi prijemnog ispita za Industrijsku akademiju, gde je želela da proučava sintetička vlakna. Otuda njena topla prepiska sa Staljinom. Obrazovanje je bilo veliko boljševičko dostignuće, i bilo je na milione drugih kao ona. Staljin je zaista želeo babu, ali je podržao njen poduhvat.
IRONIČNO, njegov predosećaj je možda bio tačan, pošto se pokazalo da ona zapravo nije dovoljno jaka da istovremeno bude student, majka i Staljinova žena. On je često završavao pisma sa: “Kako ispiti? Poljubi moju Tatku!” Molotovljeva žena postala je narodni komesar - Nađa je imala sve razloge da se nada kako će i sama postići to isto.
Velikaši i njihove žene išli su Kremljom kod Vorošilova, nesvesni tragedije koja će zadesiti Staljina i Nađu. Svi su došli iz neposredne blizine. Još otkako je Lenjin 1918. premestio prestonicu u Moskvu, rukovodioci su živeli u ovom izdvojenom tajnom svetu, iza četiri metra debelih zidina, crvenih bedema s kruništima i visokih utvrđenih kula; taj svet je najviše ličio na dvesta šezdeset hektara velik park na temu istorije stare Moskovije.
“Ovuda se šetao Ivan Grozni”, govorio je Staljin posetiocima. Svakodnevno je prolazio pored Arhangelske crkve, u kojoj je sahranjen Ivan Grozni, pored kule zvane Veliki Ivan, a Žuti dvorac, zdanje u kome je radio, bio je podignut za Katarinu Veliku.
Stanovali su tako blizu jedni drugima u ovim dvorištima s tornjevima i kupolama, da su podsećali na oksfordske profesore.
Staljin je stalno svraćao kod njih, a ostale vođe redovno su dolazile kod njega na razgovor, gotovo kao da pozajmljuju poslovičnu šolju šećera.
Godine 1932. hrane i pića nije nedostajalo, ali Staljinove večere još se nisu bile pretvorile u carske gozbe. Hrana - ruska predjela, supe, razna jela od usoljene ribe i možda malo jagnjetine - spremana je u kremaljskoj kantini i topla donošena u stan, gde ju je služila domoupraviteljka, a zalivali su je votkom i gruzijskim vinom uz mnogobrojne zdravice. Suočenom s nesagledivom katastrofom u oblastima u kojima je deset miliona ljudi gladovalo, sa zaverom u svojoj partiji, nesigurnom u odanost sopstvene pratnje i dodatno opterećen teškom ženom, Staljinu se činilo da je opkoljen kao u ratu.
Kao i ostalima u središtu ovog vihora, bili su mu potrebni piće i opuštanje. Staljin je sedeo u sredini stola, nikad u čelu, a Nađa preko puta njega. Staljinovi su imali dvoje dece, jedanaestogodišnjeg Vasilija, sitnog, tvrdoglavog i nervoznog dečaka, i pegavu crvenokosu sedmogodišnju Svetlanu. Tu je bio i Jakov, stidljivi i tamnokosi dvadesetpetogodišnjak lepih očiju, Staljinov sin iz prvog braka; odrastao je u Gruziji i došao kod oca 1921. Staljin je Jakova smatrao nepodnošljivo glupim.
U OSAMNAESTOJ godini Jakov se zaljubio u Zoju, svešteničku kćer, i oženio se njome. Staljinu se to nije dopalo, jer je želeo da Jakov ode na studije. U “vapaju za pomoć” Jakov je pucao u sebe, ali metak mu je samo okrznuo grudi. Staljin je ovo smatrao “ucenom”. Stroga Nađa nije odobravala Jakovljevo ugađanje sebi, “Jakov ju je zapanjivao”, govorio je zamišljeno Staljin. “Ali sam ja bio još tvrđi.”
“Ne ume čak ni da puca kako valja”, svirepo se šalio. “To je bio njegov vojnički humor”, objašnjava Svetlana. Jaša se kasnije razveo od Zoje i vratio se kući. Staljin je gajio visoka, i u poređenju sa sopstvenim meteorskim usponom, neopravdana očekivanja od svojih sinova, ali kćer je obožavao.
Osim ovo troje dece, tu je bio i Artjom Sergejev, Staljinov voljeni usvojenik; često je boravio kod njih iako mu je majka još bila živa. Staljin je bio popustljiviji od Nađe, iako je izudarao Vasilija “nekoliko puta”. Zaista, ova žena, koju sve istorijske knjige prikazuju kao anđela, bila je samoživija čak i od svog muža.
Njena rođena porodica smatrala ju je “krajnje razmaženom”, seća se Vladimir Redens. “Dadilja se žali da Nađu deca ni najmanje ne zanimaju.”
Njena kći Svetlana potvrđuje da je bila mnogo više okrenuta studijama. Prema deci je bila stroga i nikad nije rekla Svetlani “nijednu pohvalnu reč”. Iznenađuje to što se sa Staljinom nije svađala zbog njegove zle politike, nego zbog toga što kvari decu!
Ipak, prestrogo je kriviti je zbog toga. Njeni medicinski izveštaji, koje je Staljin sačuvao u svom arhivu, i svedočenja poznanika potvrđuju da je patila od ozbiljnih duševnih bolesti, možda nasledne manijakalne depresije ili graničnog poremećaja ličnosti, koji je njena kći zvala šizofrenijom, kao i od bolesti lobanje zbog koje je imala migrene. Tokom 1922. i 1923. osećala je “pospanost i malaksalost”, pa je lečena naročitom terapijom odmaranjem.

NARUDŽBENICA
DVA toma knjige ”Staljin - dvor crvenog cara” u izdanju IP “Laguna” možete kupiti u knjižari ”Lagune - klub čitalaca”, Resavska 33 u Beogradu ili naručiti na tel: 011 33 47 547
ili njnjnj.laguna.co.yu
(Nastaviće se)